Tata je zastao nekoliko sekundi, kao da se ponovo vratio u taj trenutak od prije mnogo godina, a onda nastavio:
„Baš kada sam odlučio da joj kažem da nisam spreman za takav život i da je najbolje da se više ne viđamo, vidio sam tvoju mamu kako sjedi sama na klupi ispred zgrade. Plakala je. Nisam znao da me vidi, pa sam nekoliko minuta samo stajao sa strane. Tada sam prvi put shvatio koliko se ona zapravo plaši. Nije se bojala samo trudnoće i budućnosti, već i toga da će ostati potpuno sama.“
Rekao mi je da je tada imao samo 20 godina. Njegovi prijatelji su izlazili, putovali i planirali fakultet, a njemu se preko noći otvorila mogućnost da postane otac djetetu koje biološki nije njegovo.
„Mogao sam da odem“, rekao je. „Tvoja mama mi je čak rekla da mi nikada neće zamjeriti. Ali kada sam je vidio kako plače, nešto u meni se promijenilo. Prišao sam joj, sjeo pored nje i rekao: Ako ti želiš mene, ja želim vas oboje.“
Pitala sam ga da li se ikada pokajao.
Samo se nasmijao.
„Jesam“, odgovorio je.
Srce mi je na trenutak stalo.
A onda je nastavio:
„Pokajao sam se što sam uopšte nekoliko dana razmišljao da odem.“
Rekao mi je da je bio uz mamu tokom cijele trudnoće. Prvi put kada je na ultrazvuku čuo moje otkucaje srca, više nije razmišljao o tome čija je krv u mojim venama. Kada sam se rodila, upravo je on bio među prvima koji su me uzeli u naručje.
„Od tog trenutka bila si moja kćerka. Nikakav papir, DNK niti čovjek iz prošlosti to nije mogao promijeniti.“
Godinama kasnije dobili su moje dvije mlađe sestre. One jesu njegove biološke kćerke, ali tata kaže da između nas nikada nije pravio razliku.
Tada sam ga pitala ono čega sam se najviše plašila:
„Ali zar njih ne voliš drugačije zato što su stvarno tvoje?“
Pogledao me je gotovo uvrijeđeno.
„Stvarno moje? A čija si ti onda bila sve ove godine? Ko te je vodio prvog dana u školu? Ko je sjedio pored tebe kada si imala temperaturu? Ko te učio da voziš bicikl? Ko je plakao kada si završila fakultet? Otac nije samo čovjek od kojeg si dobila gene. Otac je onaj koji odluči da ostane.“
Nisam mogla da zadržim suze.
Sve ono što me je dvije godine boljelo odjednom je izgledalo drugačije. Mislila sam da sam saznanjem da on nije moj biološki otac izgubila dio svog identiteta.
A zapravo sam saznala nešto mnogo važnije.
Čovjek kojeg cijelog života zovem tata imao je priliku da ode prije nego što sam se uopšte rodila. Niko ga nije tjerao da ostane. Nije imao nikakvu obavezu prema meni.
Ipak je ostao.
Izabrao je moju mamu.
Izabrao je mene.
I birao me je svakog dana narednih nekoliko decenija.
Zagrlila sam ga i kroz suze rekla:
„Možda nisi moj biološki otac, ali si jedini tata kojeg sam ikada imala.“
On me je samo čvršće zagrlio i tiho odgovorio:
„A ti si bila moja kćerka mnogo prije nego što si naučila da me zoveš tata.“
