…iznenađena što je njena kćerka „pristala da živi ovako skromno“.
Za stolom je odjednom nastala tišina. Pomislio sam da sam je pogrešno čuo, ali ona je nastavila:
„Moja kćerka je navikla na mnogo više. Mogla je da bira muškarca koji već ima riješeno stambeno pitanje, a ne da pola života otplaćuje tuđi kredit.“
Pogledao sam suprugu očekujući da će nešto reći. Ona je samo spustila pogled.
Tada sam mirno rekao punici:
„Ovaj stan možda pripada banci još nekoliko godina, ali svaku ratu plaćam svojim radom. Auto sam kupio svojim novcem. Od svojih roditelja nisam tražio ništa i ponosan sam na to.“
Ona se nasmijala i odgovorila:
„Pa dobro, samo kažem da je moja kćerka mogla bolje.“
Tu mi je prekipjelo.
Ustao sam od stola i rekao:
„Možda je mogla. Ali ovo je moj dom i neću dozvoliti da me bilo ko u njemu ponižava.“
Punica je uzela torbu i ljutito otišla. Kada su i gosti otišli, supruga je konačno progovorila.
Mislio sam da će stati na majčinu stranu, ali rekla je nešto što nisam očekivao:
„Znaš li zašto sam ćutala? Zato što mi to govori otkad smo se upoznali. Danas sam prvi put shvatila koliko sam pogriješila što joj nikada nisam odgovorila.“
Prišla mi je i dodala:
„Nisam izabrala tvoj stan ni auto. Izabrala sam tebe.“
Tog dana nisam izbacio punicu iz kuće.
Ali smo oboje odlučili da od tada postoji jedno pravilo: ko ne poštuje naš brak i naš dom, nije dobrodošao da nas u njemu ponižava.
