Kaže on meni potpuno ozbiljno:
„Pa, ženo, ne mogu takav da idem u porodilište! Šta ako me beba prvi put vidi ovako neurednog? Hoću da me dijete upozna u najboljem izdanju!“
Gledam ga i ne vjerujem svojim ušima. Mene već hvataju bolovi, voda mi curi niz noge, a on razmišlja kako će izgledati pred bebom!
„ČOVJEČE, BEBA NEĆE GLEDATI TVOJU BRADU! OSTAVI TAJ BRIJAČ I DONESI TORBU!“, viknula sam toliko glasno da su nas vjerovatno čule sve komšije.
On me pogleda, spusti brijač i kaže:
„Dobro, dobro, samo nemoj da paničiš. Imamo vremena.“
A onda se desilo nešto još luđe.
Krenuo je po torbu za porodilište, ali se poslije nekoliko minuta vratio noseći kofer za godišnji odmor!
„Šta će ti taj kofer?!“, pitam ga.
„Pa ne znam koliko ćemo ostati! Spakovao sam i sebi stvari, pidžamu, papuče, punjač, a ponio sam i sendviče, da ne budemo gladni.“
U tom trenutku nisam znala da li da plačem ili da se smijem.
Nekako smo konačno krenuli prema automobilu. Ja jedva hodam od bolova, a on se vraća u stan jer je zaboravio ključeve.
Kada smo napokon sjeli u auto, pogledao me je i sav uspaničen upitao:
„Čekaj, jesmo li ponijeli bebine stvari?“
„JESMO! SAMO VOZI!“
Vozio je toliko pažljivo da nas je jedan biciklista prestigao. Govorim mu da požuri, a on odgovara:
„Ne smijem brzo, vozim dvije najvažnije osobe u svom životu!“
Tada sam prvi put te večeri prestala da vičem.
Stigli smo u porodilište, a on je bio bljeđi od mene. Kada je medicinska sestra pitala ko se porađa, moj muž je od nervoze odgovorio:
„Mi!“
Svi su prasnuli u smijeh.
Nekoliko sati kasnije rodila se naša djevojčica. Kada su mu je prvi put stavili u naručje, čovjek koji je cijelu noć pravio haos odjednom je zanijemio.
Gledao je našu kćerku, a suze su mu tekle niz lice.
„Vidiš, ljubavi“, prošaputao je, „dobro je što sam se obrijao. Sad mogu lijepo da je poljubim.“
Počela sam da se smijem kroz suze.
Ali onda je dodao nešto što nikada neću zaboraviti:
„Cijelu noć sam se pravio da sam smiren, a zapravo sam bio prestravljen. Nisam znao kako da ti pomognem. Samo sam želio da sve bude u redu s tobom i našom bebom.“
Tada sam shvatila da iza njegovog čudnog ponašanja nije stajala neozbiljnost, nego ogroman strah i uzbuđenje.
Danas, godinama kasnije, svaki put kada pričamo o rođenju naše kćerke, svi se smijemo njegovom brijanju u deset naveče.
A on i dalje ponosno govori:
„Možda sam bio najzbunjeniji tata u porodilištu, ali sam sigurno bio najsrećniji!“
A žene, kako su se vaši muževi ponašali kada je krenuo porođaj? Jesu li bili smireni ili su pravili još veći haos od vas? 😂❤️
