„Ja sam. Nadam se da ti ne smeta. Primijetio sam da svako jutro dolaziš umorna i da često zaboraviš popiti kafu“, rekao je Stefan uz blagi osmijeh.
Nisam znala šta da odgovorim. Bila je to obična šoljica kafe, ali poslije toliko godina razočaranja taj mali znak pažnje značio mi je više nego što sam željela priznati.
Od tog jutra počeli smo sve češće razgovarati. Prvo o poslu, zatim o porodici, životu i prošlosti. Stefan nikada nije postavljao neprijatna pitanja niti pokušavao da me osvoji velikim riječima. Jednostavno je bio tu.
Jednog petka, dok smo ostali duže na poslu, pozvao me na večeru. Pristala sam, iako sam sebi obećala da više nikada neću dozvoliti da mi neko slomi srce.
Veče je bilo predivno. Smijali smo se kao da se poznajemo cijeli život. Kada me otpratio kući, uhvatio me za ruku i rekao:
„Postoji nešto što moraš znati o meni prije nego što ovo ode predaleko.“
Srce mi je počelo ubrzano kucati.
„Reci mi, Stefane. Šta god da je, želim istinu.“
Spustio je pogled, duboko uzdahnuo i izgovorio:
„Ja nisam slučajno došao da radim u tvoju firmu. Znao sam ko si mnogo prije nego što smo se upoznali.“
Ostala sam bez riječi.
A onda je iz džepa izvadio staru fotografiju na kojoj sam prepoznala sebe, ali i osobu koju nisam vidjela punih petnaest godina.
Ruke su mi zadrhtale.
„Odakle ti ova fotografija?“, upitala sam.
Njegov odgovor potpuno mi je promijenio život…
