„Gospođo, nisam ja ono što vi mislite. A ova haljina i šminka nisu zbog provoda, nego zbog posla.“
Zastala sam i pogledala je zbunjeno.
„Kakvog posla, dijete? Pa zar nisi rekla da studiraš?“
Ona ugasi cigaretu, spusti pogled i tiho odgovori:
„Studiram, ali moram i da radim. Samo što posao koji radim nije baš nešto čime se mogu pohvaliti.“
Srce mi se steglo. Od prvog dana gledala sam je kao vlastitu kćerku, a sada sam imala osjećaj da nešto ozbiljno krije.
„Slušaj me, dušo. Šta god da je, možeš mi reći. Neću te osuđivati.“
Oči su joj se napunile suzama.
„Radim kao hostesa u jednom noćnom klubu. Dočekujem goste, poslužujem piće i ostajem do ranih jutarnjih sati. Nije mi lako, ali nemam drugog izbora.“
Sjela sam pored nje.
„Pa zašto mi nisi rekla?“
„Zato što sam se bojala da ćete me izbaciti iz kuće. Već sam jednom ostala bez krova nad glavom.“
Zagrlila sam je i rekla da nema razloga za strah.
Ali tada mi je priznala nešto što me potpuno šokiralo.
„Znate, nisam vam rekla cijelu istinu kada sam se doselila.“
Pogledala sam je pravo u oči.
„Kakvu istinu?“
Duboko je uzdahnula.
„Nisam siroče. Moja majka je živa.“
Ostala sam bez riječi.
„Ali rekla si mi da su ti roditelji umrli!“
„Otac jeste. A majka… majka me se odrekla kada sam imala sedamnaest godina.“
Počela je plakati, a ja sam je držala za ruku.
Ispričala mi je da se njena majka nakon očeve smrti ponovo udala. Očuh je nije želio u kući, a majka je, umjesto da zaštiti kćerku, stala na njegovu stranu.
„Baka me primila kod sebe. Ona mi je bila sve na svijetu. Kada je umrla, ostala sam potpuno sama.“
Slušala sam je i osjećala kako mi se srce cijepa.
„A sada radim noću i studiram danju. Nekada ne spavam ni četiri sata. Ali obećala sam baki da ću završiti fakultet.“
Tog trenutka odlučila sam da joj pomognem.
Rekla sam joj da više ne mora plaćati kiriju dok ne završi studije. Moj muž se odmah složio.
Djevojka je zaplakala i zagrlila me toliko snažno da sam i sama pustila suzu.
Narednih mjeseci postala je dio naše porodice. Zajedno smo ručali, slavili rođendane i razgovarali do kasno u noć.
A onda se jednog jutra dogodilo nešto neobično.
Na naša vrata pokucala je elegantno obučena žena, otprilike mojih godina.
„Dobar dan. Tražim djevojku koja ovdje stanuje.“
„A ko ste vi?“, upitala sam.
Žena me hladno pogledala.
„Ja sam njena majka.“
U tom trenutku djevojka je sišla niz stepenice. Čim je ugledala ženu, lice joj je preblijedjelo.
„Šta ti radiš ovdje?!“, povikala je.
Majka je napravila korak prema njoj.
„Moramo razgovarati. Radi se o bakinoj kući.“
Djevojka se ukočila.
„Kakvoj kući? Rekla si mi da je baka sve prodala prije smrti!“
Žena je spustila pogled.
A onda je izgovorila rečenicu koju niko od nas nije očekivao:
„Baka nije prodala kuću. Ostavila ju je tebi. Ali postoji nešto što moraš znati o testamentu.“
Djevojka je počela drhtati.
„Znači, sve ove godine si me lagala? Pustila si me da radim noću, da jedva preživljavam, a znala si da imam vlastitu kuću?!“
Njena majka nije odgovorila.
Samo je iz torbe izvadila požutjelu kovertu i pružila joj je.
Kada je djevojka otvorila pismo i pročitala prve tri rečenice, počela je toliko plakati da sam pomislila da će se srušiti.
Jer baka joj nije ostavila samo kuću. Ostavila joj je i pismo u kojem je otkrila porodičnu tajnu koju je njena majka skrivala više od dvadeset godina…
