### NASTAVAK PRIČE: POSLIJE 20 GODINA BRAKA PREDLOŽILA SAM MUŽU NEOBIČNU IGRU NA MORU, A ONO ŠTO SE DESILO NIKADA NEĆU ZABORAVITI! 😱💔
Otišla sam u WC, skinula donji veš i ostala samo u laganoj ljetnoj haljini. Pogledala sam se u ogledalo, popravila kosu i nasmijala se sama sebi.
„Ženo, jesi li ti normalna? Imaš skoro pedeset godina, dvoje odrasle djece i muža s kojim si provela pola života, a ponašaš se kao djevojčica!“
Ali nešto u meni željelo je da ponovo osjetim uzbuđenje iz mladosti.
Vratila sam se u kafić i naručila piće. Muž je sjedio na drugom kraju terase i razgovarao s nekom plavušom.
Priznajem, malo me presjeklo oko srca.
„Vidi njega, već je našao društvo“, pomislila sam.
U tom trenutku prišao mi je gospodin od pedesetak godina. Bio je visok, elegantno obučen i veoma ljubazan.
„Izvinite, gospođo, je li slobodno?“
„Naravno“, odgovorila sam.
Predstavio se kao Aleksandar. Rekao je da je iz Beograda, da je na odmoru i da je prije nekoliko godina ostao sam nakon razvoda.
Razgovor je tekao potpuno prirodno.
Smijali smo se, pričali o životu, putovanjima i djeci. Poslije nekog vremena predložio je da prošetamo uz more.
Pogledala sam prema mužu. I dalje je sjedio sa plavušom.
„Zašto da ne?“, odgovorila sam.
Krenuli smo šetalištem. Aleksandar je bio pravi gospodin, nije bio napadan i pažljivo je slušao sve što govorim.
A onda me iznenada upitao:
„Jeste li vi udati?“
Zastala sam.
Mogla sam slagati, ali nisam željela.
„Jesam. Skoro dvadeset godina.“
Aleksandar se nasmiješio.
„Znao sam.“
„Kako ste znali?“
„Zato što svakih nekoliko minuta pogledate prema onom kafiću. Kao da vas tamo neko čeka.“
Ostala sam bez riječi.
„Muž i ja smo napravili jednu glupu opkladu“, priznala sam.
Ispričala sam mu sve.
Aleksandar se počeo smijati.
„Znači, vi se takmičite ko će prije pronaći nekoga drugog?“
„Tako nekako.“
Odjednom se uozbiljio.
„Gospođo, mogu li vam nešto reći?“
Klimnula sam glavom.
„Vi ne tražite drugog muškarca. Vi samo želite da vas vaš muž ponovo pogleda kao prije dvadeset godina.“
Te riječi pogodile su me pravo u srce.
Nisam znala šta da odgovorim.
Aleksandar je nastavio:
„Znate, ja sam izgubio brak upravo zbog takvih igara. Mislili smo da nam je dosadno, a zapravo smo prestali da razgovaramo.“
U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Bio je muž.
Nisam se javila.
Odmah je stigla poruka:
„Gdje si? Moramo hitno razgovarati.“
Pomislila sam da je ljubomoran i nasmijala se.
Ali sljedeća poruka izbrisala mi je osmijeh s lica.
„Žena s kojom sam sjedio upravo mi je rekla nešto o tebi što nisam znao svih ovih godina.“
Srce mi je počelo ubrzano lupati.
Kakva žena? Šta je mogla znati o meni?
Izvinila sam se Aleksandru i požurila nazad.
Muž me čekao ispred kafića. Bio je blijed i vidno uznemiren.
„Ko je ona žena?“, upitala sam.
Nije odgovorio.
Samo mi je pružio staru fotografiju.
Na njoj sam bila ja, prije dvadeset godina, u bijeloj haljini. Pored mene je stajala moja najbolja prijateljica Marina.
Marina je nestala iz mog života samo nekoliko dana prije našeg vjenčanja.
„Odakle ti ovo?“, upitala sam.
„Dala mi je žena iz kafića.“
„To je nemoguće!“
„Ana, ona tvrdi da je Marina.“
Zaledila sam se.
„Ali Marina je prije petnaest godina poginula u saobraćajnoj nesreći!“
Muž me pogledao pravo u oči.
„Izgleda da nije.“
Nisam mogla vjerovati.
A onda je iz džepa izvadio kovertu.
„Dala mi je i ovo. Rekla je da moraš pročitati prije nego što odemo kući.“
Otvorila sam kovertu drhtavim rukama.
Unutra je bilo pismo napisano poznatim rukopisom.
„Draga Ana, dvadeset godina čuvam tajnu koja može uništiti tvoj brak. Nisam otišla zato što sam te mrzila, nego zato što sam saznala nešto o čovjeku za kojeg si se udala.“
Ruke su mi zadrhtale.
Pogledala sam muža.
„Šta ovo znači?“
On je ćutao.
Nastavila sam čitati.
„Noć prije vašeg vjenčanja tvoj muž je došao kod mene. Ono što mi je tada priznao promijenilo je živote svih nas.“
Osjetila sam kako mi suze klize niz lice.
„Šta si joj rekao?“, upitala sam muža.
Spustio je glavu.
„Ana, postoje stvari koje sam želio da ti kažem, ali nikada nisam imao hrabrosti.“
„Kakve stvari?!“
Duboko je uzdahnuo.
„Naše vjenčanje prije dvadeset godina umalo se nije dogodilo. A Marina je jedina znala pravi razlog.“
U tom trenutku iza mojih leđa začuo se ženski glas:
„Mislim da je vrijeme da Ana konačno sazna istinu.“
Okrenula sam se.
Ispred mene je stajala Marina.
Živa.
Poslije petnaest godina.
Ali ono što me najviše šokiralo nije bio njen povratak.
Bila je to rečenica koju je izgovorila gledajući mog muža:
„Reci joj za dijete. Dosta si ćutao.“
Pogledala sam ih oboje.
„Kakvo dijete?!“
Marina je zaplakala.
„Ana, postoji razlog zbog kojeg nikada nisam mogla da ti pogledam u oči…“
Tog trenutka shvatila sam da je naša bezazlena igra na moru otvorila vrata tajni koja je bila zakopana punih dvadeset godina.
A najgore je tek dolazilo…
NASTAVIĆE SE… 😱💔
Izmišljena priča.
