„Izvini, pogriješila sam broj. Ovu poruku sam htjela poslati mužu.“
Sjedio sam na krevetu i gledao ekran. Znao sam da je to samo obična greška, ali te riječi — „Biću kući za 20 minuta“ — bile su posljednje koje mi je moja žena često slala dok je bila živa.
Nisam mogao da zaustavim suze.
Odgovorio sam nepoznatoj osobi:
„Nema problema. Samo da znate, poslali ste poruku na broj moje pokojne supruge.“
Nekoliko minuta nije bilo odgovora.
Onda je stiglo:
„Bože, oprostite. Nisam imala pojma. Nadam se da vas nisam previše uznemirila.“
Napisao sam da nije kriva.
Tada je stigla još jedna poruka:
„Ako vam išta znači, nadam se da ćete jednog dana ponovo osjetiti da neko koga volite dolazi kući.“
Ta rečenica me potpuno slomila.
Sutradan sam prvi put nakon dugo vremena ugasio telefon svoje žene i stavio ga u ladicu.
Ne zato što sam želio da je zaboravim.
Shvatio sam da sam mjesecima čekao da telefon zazvoni, iako sam znao da ona više nikada neće poslati poruku.
Naš sin me tog jutra pitao:
„Tata, gdje je mamin telefon?“
„Na sigurnom je.“
„Hoćeš li ga opet staviti pored kreveta?“
Pogledao sam ga i rekao:
„Ne moram. Mamu ionako nosimo sa sobom.“
Zagrlio me.
Telefon i danas čuvam, zajedno sa fotografijama i njenim stvarima.
Ali više ne čekam da zazvoni.
Jedna poruka poslata na pogrešan broj natjerala me je da shvatim da čuvati uspomenu na nekoga ne znači zauvijek čekati njegov povratak.
