Petnaest godina sam verovao, na osnovu onoga što sam smatrao neporecivim dokazom, da me moja ćerka duboko, neopozivo mrzi i prezire zbog razvoda od njene majke koji se dogodio kad je imala samo dvanaest godina, razvod za koji sam, delimično, prihvatao odgovornost s obzirom na to da sam ja bio taj koji je inicirao proces nakon otkrića ozbiljnih, dugogodišnjih problema u braku koje bivša supruga nikad nije bila spremna da otvoreno reši.
Tokom prve dve godine nakon razvoda, počeo sam da primam pisma, navodno napisana rukom moje ćerke, pisma koja su stizala na moju novu adresu otprilike jednom u nekoliko meseci, sadržeći sve gorče, sve uvredljivije optužbe da sam “uništio porodicu” svojom sebičnošću, da me “nikad neće moći oprostiti” za bol koji sam navodno naneo njenoj majci, i, na kraju, eksplicitne zahteve da prestanem sa svakim daljim pokušajem kontakta jer, kako je pisalo, “ne želi više nikad da me vidi ili čuje”.
Bio sam duboko slomljen ovim pismima, ali sam, poštujući ono što sam smatrao jasnom, ponovljenom, pisanom željom sopstvene ćerke, postepeno prestao sa svim daljim pokušajima kontakta, verujući da bi svako dalje insistiranje samo produbilo njenu bol i mržnju prema meni, odluka koja je, tokom narednih petnaest godina, rezultirala potpunim odsustvom bilo kakvog odnosa sa detetom koje sam nekad duboko voleo i sa kojim sam, pre razvoda, imao izuzetno blizak, topao odnos.
Prošlog meseca, prisustvovao sam sahrani zajedničkog prijatelja iz perioda kad smo bivša supruga i ja još uvek bili u braku, prilika koja je neizbežno dovela do kratkog, formalnog susreta sa bivšom suprugom, prvog direktnog kontakta nakon više godina.
Tokom razgovora, dok smo razmenjivali osnovne informacije o sopstvenim životima, spomenuo sam, sa dubokom, dugogodišnjom tugom u glasu, koliko mi nedostaje odnos sa ćerkom i koliko sam poštovao njenu jasno izraženu, pisanu želju da prekinemo kontakt tokom svih ovih godina. Bivša supruga je, na moje iznenađenje, pokazala izraz iznenadne, duboke zbunjenosti na licu, pitajući me o kakvim pismima tačno pričam.
Kad sam joj detaljnije opisao sadržaj i učestalost pisama koja sam primao tokom prve dve godine nakon razvoda, njeno lice je prebledelo, i, nakon dugog, teškog ćutanja, priznala je, sa vidljivim šokom i, ubrzo, dubokim osećajem krivice, da naša ćerka nikad, tokom celog tog perioda, nije napisala nijedno od tih pisama niti je ikad izrazila želju da prekine kontakt sa mnom, štaviše, prema onome što je bivša supruga sada, sa rastućom uznemirenošću, počela da se priseća, ćerka je, tokom tih prvih godina nakon razvoda, upravo suprotno, često pitala zašto se ja nikad ne javljam niti pokušavam da je vidim, pitanja na koja je bivša supruga, kako je sada, kroz suze, priznala, davala izbegavajuće, nejasne odgovore.
Sa rastućim užasom, počeli smo zajedno da povezujemo detalje, i postalo je jezivo jasno da je neko drugi, tokom tih prvih ranjivih godina nakon razvoda, sistematski falsifikovao rukopis moje ćerke, pišući ta okrutna, lažna pisma u njeno ime, s namerom da trajno uništi bilo kakvu mogućnost odnosa između nas.
Iako bivša supruga nikad nije direktno priznala sopstvenu umešanost, njena očigledna, duboka nelagodnost i izbegavanje direktnog pogleda tokom ovog razgovora, kombinovano sa činjenicom da je jedino ona imala pristup dovoljno uzorcima ćerkinog rukopisa i motiv da trajno udalji dete od mene tokom tog izuzetno gorkog perioda razvoda, ostavili su malo sumnje o tome ko je verovatno bio odgovoran za ovu okrutnu, petnaestogodišnju prevaru koja je uskratila i meni i mojoj ćerki dragoceno vreme koje smo mogli provesti zajedno kao otac i kćerka.
Kontaktirao sam ćerku, sada već ženu u ranim tridesetim godinama, odmah nakon ovog razgovora, i naš prvi susret nakon petnaest godina bio je pun suza, zbunjenosti i, na kraju, duboke, mešane emocije radosti što ponovo imamo priliku da izgradimo odnos koji je, ispostavilo se, bio okrutno uskraćen oboma tokom cele decenije i po zbog nečije, verovatno namerne, prevare.
