Kada je sin otvorio fasciklu, lice mu je potpuno problijedilo. Unutra su bili računi i fotografije koje mi je slučajno poslala jedna poznanica.
Dok sam ja štedjela na lijekovima i grijanju, njih dvoje su mojim novcem plaćali skupe večere, vikende u hotelima i rate za novi automobil.
„Mama, mogu ti objasniti…“, promucao je.
Pogledala sam ga i rekla:
„Ne moraš. Sve što treba da znam nalazi se ovdje.“
Snaha je odmah počela govoriti da je to bio samo privremeni period i da su planirali sve da mi vrate. A onda je izgovorila:
„Pa jednog dana će ionako sve biti naše.“
Tada sam ustala i mirno odgovorila:
„E, upravo zbog te rečenice više neće biti.“
Iz fascikle sam izvadila posljednji papir. Bila je to potvrda da sam nekoliko dana ranije kod notara promijenila odluku o svojoj imovini.
Sin me je pogledao u nevjerici.
„Mama, šta si uradila?“
Odgovorila sam:
„Ono što sam trebala uraditi mnogo ranije. Moj novac i moja kuća nisu ničije pravo. Dok sam živa, sama ću odlučivati šta ću s njima.“
Od tog dana više mi nikada nisu tražili ni pola penzije.
