„Mama, zar stvarno misliš da je tvoje krstarenje važnije od života tvog unuka?“, upitao me je sin s nevjericom.
Pogledala sam ga i mirno odgovorila: „Cijelog života sam radila, odricala se i brinula o drugima. Zar nemam pravo da makar jednom učinim nešto za sebe?“
Sin je odmahnuo glavom i rekao: „Imaš pravo, mama. Ali samo se nadam da ćeš moći mirno da spavaš ako se mom sinu nešto dogodi.“
Te riječi su me pogodile pravo u srce. Te noći nisam oka sklopila. Gledala sam fotografije svog unuka, sjećala se njegovog osmijeha i trenutaka kada bi mi potrčao u zagrljaj vičući: „Bako, ti si moja najbolja drugarica!“
Sljedećeg jutra pozvala sam sina i rekla mu da dođe kod mene. Kada je stigao, na stolu ga je čekala koverta.
„Evo, uzmi“, rekla sam.
Otvorio je kovertu i ugledao novac. Oči su mu se napunile suzama.
„Mama, znači ipak si odustala od putovanja?“
Odmahnula sam glavom.
„Nisam, sine. Ovo je novac koji sam odvojila za hitne slučajeve. Krstarenje nisam otkazala.“
Sin me zbunjeno pogledao, a onda sam mu pružila još jedan papir.
Bio je to izvod iz banke koji je pokazivao da sam prethodnih godina njemu i njegovoj porodici dala mnogo više novca nego što sam ikada potrošila na sebe.
„Pomagala sam vam kad ste kupovali stan, kad ste mijenjali automobil i kad ste išli na ljetovanja. Nikada nisam tražila da mi vratite ni marku. Ali sada, kada sam prvi put poželjela nešto za sebe, učinio si da se osjećam kao najgora majka na svijetu.“
Sin je ćutao.
A onda sam mu rekla nešto što ga je potpuno zateklo:
„Sinoć sam razgovarala s doktorom tvog sina. I saznala sam nešto što mi ti nisi rekao.“
Sin je naglo podigao glavu. Lice mu je problijedilo.
„Mama… šta ti je doktor rekao?“
Ono što sam tada otkrila promijenilo je sve, jer novac za liječenje nije bio jedina tajna koju je moj sin krio od mene…
