„Pa, gazdarice, moram i ja nekako da zaradim za život. Fakultet, stanarina, hrana, sve to košta“, odgovorila mi je potpuno mirno.
Ostala sam zatečena. Nisam znala šta da kažem. Pogledala sam je, a ona je nastavila: „Vi ste prema meni bili bolji nego moja rođena porodica, zato nisam htjela da saznate čime se bavim.“
Srce mi se steglo. Sjela sam pored nje i upitala je da li je sve što mi je pričala o svom životu istina.
Spustila je glavu i počela da plače. „Nije baš sve“, prošaputala je.
Tada mi je priznala nešto što nisam mogla ni da zamislim. Nije bila siroče, a žena koju je nazivala bakom bila je živa. Međutim, to nije bilo ono što me najviše šokiralo.
Iz torbice je izvadila staru, požutjelu fotografiju i pružila mi je. Kada sam pogledala sliku, noge su mi se odsjekle.
Na fotografiji je bio moj muž, mnogo mlađi, zagrljen sa ženom koju nikada ranije nisam vidjela. A u naručju su držali malu djevojčicu.
„Ko je ovo?“, upitala sam drhtavim glasom.
Ona me pogledala pravo u oči i rekla:
„Zato sam i došla u vašu kuću. Nisam slučajno izabrala baš vas.“
U tom trenutku začula sam kako se otključavaju ulazna vrata. Moj muž se vratio kući ranije nego obično. Kada je ugledao fotografiju u mojim rukama, problijedio je kao krpa.
A onda je izgovorio rečenicu koja je promijenila sve što sam mislila da znam o našem braku…
