Kad sam ušao u stan, očekivao sam ljutnju, možda svađu, možda da mi baci one lažne fotografije u lice. Umjesto toga, zatekao sam praznu dnevnu sobu i kofer kraj vrata.
Na stolu je bio moj telefon koji sam tog jutra zaboravio kod kuće. Pored njega je ležala poruka ispisana na papiru: „Znam šta si pokušao. Samo ne razumijem zašto.“
Srce mi je propalo. Supruga je, dok je pokušavala da provjeri „dokaze“ koje sam joj podmetnuo, otvorila naš stari laptop. Nisam znao da je na njemu ostao uključen moj nalog za fotografije. Vidjela je originalne slike prije nego što sam ih obradio i odmah shvatila da je sve bila moja glupa šala.
Kad je izašla iz spavaće sobe, nije bila bijesna. Bila je povrijeđena. Rekla mi je da je posljednjih nekoliko dana jedva spavala, da je analizirala svaki naš razgovor i pitala se gdje je pogriješila. Ja sam sve vrijeme mislio da pravim „bezazlenu foru“.
Počeo sam da se izvinjavam, ali me prekinula. „Najgore nije to što si me slagao da me varaš. Najgore je što si znao koliko me to može slomiti, pa si ipak nastavio.“
Tada sam prvi put shvatio koliko je cijela stvar bila ružna. Nisam imao dobar odgovor.
Kofer, međutim, nije bio njen. Bio je moj.
Rekla je da želi da nekoliko dana budem kod brata i razmislim zašto mi je bilo zabavno da osobu koju volim dovedem do ruba. Otišao sam bez rasprave.
Tri dana kasnije poslala mi je samo jednu poruku: „Možemo razgovarati, ali prvo bez šala.“
Vratio sam se kući spreman da prihvatim sve što kaže.
A onda me dočekao mali papir zalijepljen na vratima: „Usput, tvoja najbolja prijateljica je vidjela one fotografije. Ona ti ima mnogo više pitanja nego ja.“
Tek tada sam shvatio da je moja „šala“ napravila problem koji nisam ni mogao predvidjeti.
