U tom trenutku poželjela sam da propadnem u zemlju. Pogledala sam ga, a on je stajao ispred mene s osmijehom na licu, držeći veliki peškir.
„Mislim da vam je ovo trenutno potrebnije od moje vizitkarte“, rekao je i pružio mi peškir.
Brzo sam se pokrila, a obrazi su mi gorjeli od stida. Nisam mogla vjerovati da baš on mora da me vidi u ovakvoj situaciji. Bio je to direktor velike kompanije s kojim sam prethodnog dana razgovarala o poslu.
„Molim vas, zaboravite da se ovo dogodilo“, promucala sam.
On se nasmijao i odgovorio: „Ne brinite, vaša tajna je sigurna kod mene. Ali moram vam nešto priznati.“
Zastala sam i pogledala ga zbunjeno.
„Jučer sam vas pozvao na drugi poslovni sastanak, ali nisam vam rekao pravi razlog.“
Srce mi je počelo ubrzano kucati.
„Kakav razlog?“, upitala sam.
Približio se i tiho rekao: „Prepoznao sam vas čim ste ušli u moju kancelariju. Mi smo se već jednom sreli, prije punih petnaest godina.“
U tom trenutku osmijeh mi je nestao s lica. Nisam mogla ni slutiti da će mi naredne riječi potpuno promijeniti život.
Jer kada je izgovorio ime mog pokojnog oca, shvatila sam da naš susret nije bio slučajnost…
