…ponekad mi ga je tako žao da čak razmišljam da mu ostavim nešto novca ispred vrata. Ali onda pogledam svoje račune, nasmejem se i pomislim: „Pa dobro, čovek bar ima nekoga ko mu pravi društvo preko brojila.“
Tako sam razmišljao sve do jednog utorka, kada mi je komšija zakucao na vrata.
Bio je bled, zabrinut i vidno uznemiren.
„Komšija, moram nešto da te pitam“, rekao je.
Srce mi je na trenutak preskočilo.
„Reci, šta je bilo?“
„Je l’ tebi račun za struju normalan? Meni je ovog meseca stiglo skoro 500 evra! Ne znam šta se dešava. Živim sam, gotovo ništa ne trošim.“
Pravio sam se iznenađen.
„Ma nemoguće! Mora da je neka greška.“
„Zvao sam elektrodistribuciju. Sutra dolaze da provere instalacije i brojilo.“
U tom trenutku osmeh mi je nestao sa lica.
„Dolaze da provere šta?“
„Sve, komšija. Kažu da negde postoji ogromna potrošnja koju ne mogu da objasne.“
Te noći nisam oka sklopio.
Prvi put posle sedam godina shvatio sam da moja mala tajna možda neće ostati tajna.
Sutradan, oko devet ujutru, ispred komšijine kuće zaustavilo se službeno vozilo.
Dvojica radnika izašla su sa opremom i počela da pregledaju instalacije.
Posmatrao sam ih kroz prozor.
Posle nekih pola sata jedan od njih pokazao je prema mojoj kući.
Osetio sam kako mi se noge odsecaju.
Nekoliko minuta kasnije neko je pozvonio.
Otvorio sam vrata.
„Dobar dan. Radimo proveru električnih instalacija kod vašeg komšije. Postoji sumnja da je deo potrošnje povezan sa susednim objektom.“
Pokušao sam da ostanem miran.
„Kakve ja veze imam s tim?“
Čovek me je ozbiljno pogledao.
„To upravo pokušavamo da utvrdimo.“
Nisam imao kud.
Ubrzo je sve otkriveno.
Sedam godina krađe struje, sedam godina laganja i sedam godina gledanja čoveka u oči dok mi se žalio na ogromne račune.
Komšija je stajao ispred kapije i nije mogao da veruje.
„Ti?! Pa ti si mi godinama govorio da se žalim elektrodistribuciji!“
Ćutao sam.
„Znaš li koliko sam se puta zaduživao da platim struju? Znaš li koliko sam puta morao da biram između računa i lekova?“
Te reči su me pogodile jače nego što sam očekivao.
Nikada nisam znao da je situacija toliko ozbiljna.
„Komšija, izvini…“, promucao sam.
On me je pogledao sa suzama u očima.
„Nije meni najviše žao novca. Žao mi je što sam te smatrao prijateljem.“
Okrenuo se i otišao.
Tog dana dobio sam zapisnik, a rečeno mi je da me očekuju ozbiljne finansijske i moguće pravne posledice.
Prvi put nisam razmišljao kako da se izvučem.
Razmišljao sam o tome šta sam uradio čoveku koji mi nikada ništa loše nije učinio.
Narednog jutra otišao sam do banke i podigao svu ušteđevinu koju sam imao.
Stavio sam novac u kovertu i pokucao na komšijina vrata.
Kada je otvorio, pružio sam mu kovertu.
„Znam da ovo ne može da ispravi sedam godina. Ali želim da počnem da vraćam ono što sam ti uzeo.“
Pogledao je novac, a zatim mene.
„Misliš da se sve može kupiti?“
„Ne. Samo želim da pokušam da ispravim štetu.“
Dugo je ćutao.
A onda mi je rekao nešto zbog čega sam ostao potpuno zatečen.
„Znaš, ja sam još pre tri godine posumnjao da mi neko krade struju.“
Pogledao sam ga u neverici.
„Pa zašto nisi ništa rekao?“
Spustio je pogled i tiho odgovorio:
„Zato što sam znao da si ti. Ali nisam imao srca da te prijavim.“
Ostao sam bez reči.
„Kako si znao?“
„Video sam te jedne večeri. Mislio sam da si u velikoj nevolji i čekao sam da sam dođeš i priznaš.“
Osetio sam sram kakav nikada ranije nisam osetio.
Ali onda je izgovorio nešto još neočekivanije.
„Postoji još jedan razlog zašto sam ćutao. Pre sedam godina, baš kada si počeo da mi kradeš struju, tvoja pokojna majka došla je kod mene i zamolila me za jednu uslugu. Mislim da je vreme da saznaš šta mi je tada rekla…“
