…na povratku sam odlučila da je dosta bilo mog ćutanja i trpljenja. Godinama sam bila strpljiva, ali nakon onoga što je komšinica izgovorila, više nisam imala namjeru da se pravim da ništa ne čujem.
Prvo sam otišla u policijsku stanicu i prijavila svakodnevnu buku, ali i strašne riječi koje mi je komšinica uputila. Zatim sam se vratila kući i počela snimati buku koja je dopirala iz njihovog stana.
Tačno u pola jedanaest ponovo je počelo lupanje. Muzika je treštala, djeca su skakala, a namještaj se vukao po podu. Sve sam snimila.
Sutradan sam kontaktirala upravnika zgrade i nekoliko komšija. Tada sam saznala nešto što me potpuno iznenadilo.
NISAM BILA JEDINA KOJA JE GODINAMA TRPJELA NJIHOV TEROR!
Čak pet porodica imalo je isti problem, ali niko nije imao hrabrosti da se suprotstavi.
Dogovorili smo se da zajedno podnesemo prijavu i zatražimo da se problem konačno riješi.
Tri dana kasnije neko je pozvonio na moja vrata.
Otvorila sam, a ispred mene je stajala ista ona komšinica koja mi je poželjela smrt cijele porodice.
Ovoga puta nije vikala. Bila je blijeda, a oči su joj bile pune suza.
„Molim vas, možemo li razgovarati? Nisam znala da će sve otići ovako daleko.“
Pogledala sam je i mirno odgovorila:
„A kada sam vas molila za samo jednu mirnu noć zbog bolesnog muža, jeste li tada razmišljali koliko je daleko otišlo vaše ponašanje?“
Ono što mi je zatim priznala ostavilo me bez riječi…
