Dva dana sam razmišljala da li da mu kažem šta sam čula. Dio mene se plašio da će misliti da izmišljam, da sam pogrešno razumjela ili da pokušavam da ga okrenem protiv njegove porodice. Ipak, nisam mogla da se ponašam kao da ništa nije bilo.
Kada smo se vidjeli, rekla sam mu sve. Nisam uljepšavala, ali nisam ni dodavala. Rekla sam mu da su njegova majka i tetka govorile da je mogao „mnogo bolje“, da bi uz njega trebalo da bude zgodnija djevojka i da sam ja za njih samo „bucka“.
Nekoliko sekundi me je gledao bez riječi. Očekivala sam da ih opravdava. Umjesto toga pitao je samo: „Zašto si otišla sama i nisi me nazvala?“
Rekla sam mu da sam se postidjela. Da sam se, uprkos svemu što inače mislim o sebi, u tom trenutku osjećala kao da su dvije rečenice izbrisale svu sigurnost koju sam gradila godinama.
Sljedećeg dana otišao je do majke. Nisam bila tamo, ali mi je kasnije ispričao da joj je rekao kako neće dolaziti na porodična okupljanja dok mi se ne izvini. Nisam tražila da to uradi. Čak sam mu rekla da ne želim da zbog mene prekida odnos s porodicom.
Nakon sedam dana majka me je pozvala. Poziv je bio neprijatan i kratak. Izvinila se, ali sam osjetila da to radi više zbog sina nego zbog mene. Prihvatila sam izvinjenje, ali nisam zaboravila.
Pravi obrt došao je nekoliko mjeseci kasnije, kada smo se ponovo srele nasamo. Rekla mi je nešto što nisam očekivala: cijeli život je imala problem sa sopstvenom težinom, a njena majka ju je stalno ponižavala zbog izgleda. Umjesto da prekine taj obrazac, nesvjesno ga je nastavila.
To nije opravdalo ono što mi je rekla, ali mi je objasnilo odakle dolazi.
Danas se ne pretvaramo da smo najbolje prijateljice. Odnos nam je korektan i mnogo iskreniji nego ranije. A moj dečko? On nikada nije pokušao da me „popravi“, niti da mi objasni da treba da izgledam drugačije. Samo mi je rekao: „Ja sam već izabrao.“
Tada sam prvi put shvatila da najveći problem nije bio moj izgled, nego tuđa potreba da određuje ko kome „dolikuje“.
