Nekoliko minuta nakon tablete, Jürgen se uhvatio za grudi i srušio. Pozvala sam hitnu, ali dok sam tražila njegove dokumente, pronašla sam u ladici sedam pasoša mladih žena sa Balkana. Među njima je bio i moj pasoš, iako sam bila sigurna da je u mojoj torbi.
U bolnici su rekli da će preživjeti. Policajac me je pitao zašto sam mu bez znanja dala lijek i odjednom sam ja izgledala kao neko ko ga je pokušao ubiti. Jürgen je iz bolničkog kreveta tvrdio da sam ga zavela zbog novca, ukrala dokumente i namjerno izazvala napad.
Nisam imala kome da se obratim. Agencija preko koje sam došla prestala je odgovarati, a ugovor o radu nestao je iz mog telefona. Tada mi je jedna medicinska sestra krišom dala cedulju. Na njoj je pisalo: „Moja sestra je radila kod njega. Nikad se nije vratila.“
Zajedno smo otišle u njegovu kuću prije nego što je pušten iz bolnice. Iza ormara smo pronašle zaključana vrata. U prostoriji su bili koferi, telefoni i snimci žena koje je Jürgen ubjeđivao da napuste posao i presele se kod njega. Nije ih volio; uzimao im je dokumente i preko lažne agencije ih slao bogatim poznanicima kao neplaćenu radnu snagu.
Čule smo automobil i sakrile se. U kuću nije ušao Jürgen, nego moj šef iz agencije. Telefonom je nekome rekao da „nova djevojka zna previše“ i da će krivicu za nestale žene prebaciti na bolesnog starca. Snimila sam cijeli razgovor i poslala ga policiji.
Šef je uhapšen, pronađeno je šest žena i razbijena mreža koja je godinama iskorištavala njegovateljice. Jürgen je priznao da je čuvao pasoše, ali je tvrdio da je radio pod prijetnjom. Mislila sam da me je medicinska sestra spasila slučajnim susretom.
Na dan suđenja stigla je poruka sa nepoznatog broja: fotografija mene kako stavljam tabletu u Jürgenovo piće, snimljena iz njegove kuhinje. Ispod je pisalo: „Nisi ti pronašla sobu. Mi smo izabrali tebe da je otvoriš.“ Pogledala sam prema medicinskoj sestri, ali njeno mjesto u sudnici bilo je prazno. Policija je zatim otkrila da bolnica nikada nije imala zaposlenu osobu pod njenim imenom.
