Priđem joj i onako majčinski je pitam šta radi tako obučena i zašto sjedi na hladnim stepenicama. Ona me pogleda potpuno ozbiljno i kaže:
„Čekam vašeg muža.“
Pomislila sam da se šali. Nasmijala sam se i rekla joj da je on na poslu i da se neće vratiti još nekoliko sati. Međutim, ona ugasi cigaretu, ustane i kaže:
„Nije na poslu. Trebao bi stići za desetak minuta.“
U tom trenutku kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. Upitala sam je otkud ona zna gdje je moj muž, a ona je samo spustila pogled.
„Moram vam nešto priznati. Nisam vam slučajno iznajmila sprat.“
Nisam razumjela šta govori.
Tada je iz torbe izvadila staru fotografiju i pružila mi je. Na slici je bio moj muž, mnogo mlađi, zagrljen sa ženom koju nikada ranije nisam vidjela.
„Ovo je moja majka“, rekla je.
Zurila sam u fotografiju i nisam uspijevala da izgovorim ni riječ.
„Prije nego što je umrla, rekla mi je ko je moj otac. Dala mi je ovu fotografiju i vašu adresu. Nisam imala hrabrosti da odmah pokucam na vrata i kažem istinu, zato sam izmislila priču da sam studentica i iznajmila sprat.“
Koljena su mi zadrhtala.
„Hoćeš da kažeš da je moj muž…?“
Samo je klimnula glavom.
U tom trenutku na kapiji se začuo automobil.
Moj muž je izašao, ugledao nas dvije na stepenicama i potpuno problijedio. Pogled mu je pao na fotografiju u mojoj ruci.
Nije pitao odakle mi.
Samo je tiho rekao:
„Znači, ipak si joj rekla.“
Tada sam shvatila da je on cijelo vrijeme znao ko je djevojka kojoj smo mjesecima izdavali sprat…
