Probudila sam sina i odvela ga u dnevnu sobu. Rekao je da žena iznad nas zna njegovo ime i da ga je već zvala da dođe po igračku. Nisam mu spominjala komšinicu. Kada sam pitala kako izgleda, opisao je isti plavi džemper koji je nosila kad je tražila šećer.
Ujutro sam domaru pokazala fotografiju kese koju sam joj dala. Na njoj je ostala mala smeđa mrlja, kao trag stare vode. Rekao je da je žena stanovala iznad i da je nestala sa sinom prije mnogo godina. Stan su otvorili tek nakon nekoliko dana, ali oboje nikad nisu pronađeni.
Zamolila sam ga da provjeri vrata. Popeo se sa mnom, držeći veliki svežanj ključeva. Gornji stan mirisao je na ustajalo i bio gotovo prazan. Na kuhinjskom stolu stajala je moja kesa šećera. Pored nje dječja šolja, još topla. Domar ju je dodirnuo, pa odmah povukao ruku.
Iza vrata spavaće sobe našli smo tragove visine djeteta urezane u okvir. Posljednji je bio od prethodnog dana. Uz njega je pisalo ime mog sina. Domar me izveo prije nego što sam uspjela pročitati sitnija slova ispod. Tek na stepenicama priznao je da mu je prije odlaska komšinica rekla kako će se jednom vratiti po dječaka.
Spakovala sam nekoliko torbi i otišla kod prijateljice. Stanodavcu sam predala ključeve uz zahtjev da preuzmem ostatak stvari kada dođem sa nekim. Te večeri sin je iz ranca izvadio drveni autić. Rekao je da mu ga je žena ostavila pred vratima još prvog dana. Na donjoj strani bilo je tuđe ime, izgrebano, a preko njega njegovo.
Autić smo ostavili zatvoren u kutiji, daleko od djeteta. Dva dana kasnije domar mi je poslao fotografiju novog traga na okviru vrata. Bio je viši od prethodnog, iako sin nije bio u zgradi. Te noći prijateljica je pitala jesam li čula kucanje. Na pragu je stajala kesa šećera, sa porukom: „Pozajmila sam ti samo malo vremena.“ Biste li pokušali saznati šta se dogodilo toj ženi ili biste nastavili bježati?
