Godinama sam imao istu „taktiku“ sa djevojkama – onda je jedna odbila da dođe kod mene i uradila nešto zbog čega sam se postidio
Imao sam, da tako kažem, svoju taktiku za zavođenje.
Bio sam u kasnim dvadesetim, dobro sam zarađivao i volio sam ostavljati utisak čovjeka koji ima stila. Kada bih pozvao djevojku na sastanak, gotovo uvijek bih birao neki skuplji restoran.
Došao bih uredno obučen, otvorio joj vrata, naručio dobro vino, pažljivo slušao šta govori i ponašao se kao pravi gospodin.
Barem sam ja tako mislio.
Pred kraj večeri imao sam istu rečenicu.
„Šta kažeš da nastavimo veče kod mene?“
Ako bi pristala, smatrao sam da je sastanak uspio.
Ako bi odbila, moja ljubaznost bi vrlo brzo nestala.
Pozvao bih konobara i rekao:
„Molim vas, odvojeni računi.“
U svojoj glavi sam imao potpuno opravdanje. Govorio sam sebi da neću plaćati skupe večere djevojkama koje „nisu zainteresovane“.
Tek mnogo kasnije shvatio sam koliko je takav način razmišljanja bio ružan.
Jedne večeri izašao sam sa djevojkom po imenu Sara. Upoznali smo se preko prijatelja. Bila je duhovita, obrazovana i potpuno drugačija od djevojaka sa kojima sam ranije izlazio.
Večera je prošla odlično.
Pričali smo skoro tri sata.
Kada je došlo vrijeme za moj uobičajeni potez, nasmiješio sam se i pitao:
„Hoćemo kod mene na još jedno piće?“
Sara je mirno odgovorila:
„Ne večeras.“
Automatski sam podigao ruku i pozvao konobara.
„Odvojeno ćemo platiti.“
Sara me je pogledala.
Nije se naljutila.
Nije rekla ni riječ dok konobar nije donio račune.
Izvadila je karticu i platila svoj dio.
Onda me je pitala:
„Mogu li ti postaviti jedno pitanje?“
Rekao sam da može.
„Da sam pristala da idem kod tebe, ti bi platio cijeli račun?“
Nisam znao šta da kažem.
Na kraju sam priznao:
„Vjerovatno.“
Nasmijala se, ali ne podrugljivo.
„Onda nisi večeru plaćao zato što si me pozvao. Plaćao si je zato što si očekivao nešto zauzvrat.“
Ta rečenica me je pogodila.
Počeo sam se braniti. Govorio sam da nije tako, da samo ne želim da me neko iskorištava.
Ona je ustala i obukla kaput.
Prije nego što je otišla, rekla je:
„A jesi li ikada pomislio da se djevojka može osjećati iskorišteno ako shvati da večera ima skrivenu cijenu?“
Otišla je.
Mislio sam da je pretjerala.
Čak sam prijateljima sljedećeg dana ispričao priču očekujući da će stati na moju stranu.
Nisu.
Jedan od njih me je pitao:
„Čekaj, znači ako djevojka neće s tobom kući, odmah više nije vrijedna večere?“
Prvi put mi je sve zazvučalo drugačije kada je to neko drugi izgovorio naglas.
Nekoliko sedmica kasnije ponovo sam slučajno sreo Saru u kafiću.
Prišao sam joj i izvinio se.
Nisam očekivao ništa.
Samo sam joj rekao da sam razmišljao o onome što mi je rekla i da je bila u pravu.
Ona je odgovorila:
„Dobro. Onda je večera ipak vrijedila.“
Počeo sam se smijati.
Pitao sam je mogu li joj kupiti kafu.
„Može“, rekla je. „Ali samo kafu.“
Tog dana smo razgovarali skoro dva sata.
Nismo završili kod mene.
Nije bilo nikakvih očekivanja.
I prvi put sam zapravo otišao kući zadovoljan iako nisam „dobio“ ništa.
Sara i ja nismo kasnije postali par. Nekoliko puta smo se još vidjeli, a onda su nam se putevi razišli.
Ali promijenila je nešto u meni.
Shvatio sam da pristojnost nije pogodba.
Ako nekoga pozovem na večeru, onda to radim zato što želim provesti vrijeme s tom osobom, a ne zato što mi ona poslije nešto duguje.
Danas se malo stidim kada se sjetim svoje stare „taktike“.
Tada sam mislio da sam veliki zavodnik.
Zapravo mi je bila potrebna samo jedna djevojka koja će mirno platiti svoj račun i pokazati mi koliko sam pogrešno gledao na cijelu stvar.
