Te riječi moje unuke pogodile su me pravo u srce. Pogledala sam je, pomilovala po kosi i upitala:
„Dušo bakina, ko ti je to rekao?“
„Mama je pričala tati da ćemo se poslije ljeta preseliti u veći stan, a da ćeš ti morati negdje drugo jer više neće biti mjesta za tebe.“
Osjetila sam kako mi se tlo izmiče pod nogama. Godinama sam štedjela na sebi da njima ništa ne nedostaje. Odricala sam se lijekova, novih cipela, pa čak i odlazaka kod doktora.
A sada su planirali da me izbace iz vlastite kuće.
Te večeri nisam ništa rekla. Sačekala sam da svi zaspu, otvorila staru ladicu i izvadila fasciklu s dokumentima.
Kuća je bila na moje ime. Svaki račun, svaki papir i svaki dokaz o vlasništvu čuvala sam godinama.
Sutradan, za doručkom, snaha je veselo rekla:
„Mama, razmišljali smo da malo preuredimo kuću. Vama ionako ne treba toliko prostora.“
Pogledala sam sina, očekujući da će nešto reći. Ali on je samo spustio glavu.
„A gdje bih ja trebalo da živim?“ upitala sam mirno.
Snaha se nasmiješila.
„Pa, ima lijepih domova za stare. Tamo biste imali društvo.“
U tom trenutku shvatila sam da je sve već bilo isplanirano.
Ustala sam, otišla u sobu i vratila se s fasciklom.
Spustila sam je na sto i rekla:
„Djeco moja, zaboravili ste samo jednu sitnicu. Ova kuća nije vaša. Moja je. I neću ja iz nje odlaziti.“
Snahi je osmijeh nestao s lica, a sin je problijedio.
„Mama, nemoj tako, možemo se dogovoriti“, promucao je.
„Dogovarali ste se vi dovoljno, samo bez mene“, odgovorila sam.
Zatim sam iz torbe izvadila još jedan papir.
„A sada ću vam pokazati šta sam jutros uradila kod advokata.“
Sin je pružio ruku prema dokumentu, ali kada je pročitao prve dvije rečenice, oči su mu se napunile suzama.
Jer odluka koju sam donijela tog jutra promijenila je sve što su planirali…
