Ćerka mi se, poslednjih šest godina otkad se odselila u veći grad, javljala uglavnom onda kada bi joj bio potreban novac — za mesečnu stanarinu, za razne “hitne” račune koji bi se, začudo, pojavljivali sa upadljivom redovnošću, sredstva koja bih ja, iz bezuslovne majčinske ljubavi, redovno pokrivala iz svoje skromne penzije, često se odričući sopstvenih malih zadovoljstava.
Uveravala sam samu sebe da je to normalan deo pomoći odraslom detetu, ne dozvoljavajući sebi da previše duboko razmišljam o obrascu da su pozivi van perioda kad bi joj trebao novac postajali sve ređi i kraći.
Prošlog meseca, suočila sam se sa sopstvenim, neočekivanim zdravstvenim troškovima. Kad me je ćerka, kao i obično, pozvala tražeći pomoć, po prvi put nakon šest godina morala sam da joj objasnim da nemam dovoljno sredstava.
Umesto razumevanja, dobila sam dugu poruku punu besa, u kojoj me je nazvala “sebičnom”, poruku koja nije sadržala nijednu reč zabrinutosti za moje zdravlje koje sam upravo spomenula.
Sedela sam sama, čitajući ovu poruku, počinjajući ozbiljnije da preispitujem prirodu odnosa koji sam imala sa sopstvenom ćerkom, postavljajući sebi bolno pitanje da li se naš odnos, tokom godina, pretvorio prevashodno u transakcioni odnos.
Odlučila sam da ovaj put ne popustim, odgovarajući mirnom, ali iskrenom porukom u kojoj sam objasnila da me duboko boli što nikad nije pokazala jednaku brigu za moje sopstveno zdravlje. Njena reakcija je, u početku, bila dodatni bes, ali je, nakon nekoliko nedelja tišine, konačno pozvala, sa mnogo tišim tonom, priznajući da je možda počela da uzima moju podršku zdravo za gotovo, obećavajući da će se potruditi da izgradimo iskreniji, uravnoteženiji odnos.
