Bio sam duboko, iskreno zaljubljen u devojku tokom poslednje godine fakulteta, veza intenzivna i, kako mi se tada činilo, potpuno ozbiljna, sa planovima za budućnost koje smo oboje aktivno razmatrali, sve dok se, otprilike dva meseca pre diplomiranja, iz razloga koje nikad nisam potpuno uspeo da razumem, veza nije iznenada, bez ikakvog jasnog objašnjenja, okončala — prestala je da odgovara na moje pozive i poruke, izbegavala mesta gde je znala da bih mogao biti, potpuno, naizgled preko noći, nestajući iz mog svakodnevnog života bez ijedne prilike da razgovaramo o tome šta se desilo ili zašto se osećanja koja sam bio ubeđen da su uzajamna i duboka tako naglo promenila.
Nakon nekoliko meseci bolne, konfuzne tuge, nastavio sam dalje sa sopstvenim životom, diplomirao, izgradio karijeru, i, na kraju, oženio drugu ženu sa kojom sada imam stabilan, srećan brak, dok su sećanja na tu davnu, neobjašnjenu vezu postepeno bledela u pozadinu, iako nikad potpuno nisu nestala iz mog uma kao jedna od retkih, potpuno nerazrešenih misterija moje mladosti.
Prošlog meseca, prisustvovao sam venčanju dalekog rođaka, veliku, raznovrsnu porodičnu proslavu okupljajući širok krug rodbine i prijatelja sa obe strane porodice mladenaca. Tokom proslave, primetio sam, sa iznenadnim, snažnim naletom starih sećanja, bivšu devojku kako sedi za jednim od udaljenijih stolova, prvi put nakon više od petnaest godina otkad smo se videli.
Naš pogled se sreo preko sale, i, nakon inicijalnog trenutka očiglednog, uzajamnog šoka i neugodnosti, oboje smo se, tokom večeri, pronašli u prilici za kratak, formalan razgovor tokom kog smo razmenili osnovne informacije o sopstvenim životima, izbegavajući bilo kakvo dublje zadiranje u prošlost ili razlog našeg davnog raskida.
Kasnije tokom večeri, dok smo, slučajnošću rasporeda sedenja, oboje bili za istim, većim porodičnim stolom tokom glavne gozbe, mali dečak, koga sam ranije primetio kako trči po sali sa ostalom decom, prišao je našem stolu, očigledno tražeći majku, koja se ispostavilo da je upravo bivša devojka.
Dečak, star otprilike šest godina, prišao je pravo prema mestu gde smo sedeli jedno pored drugog, i, sa detinjom neposrednošću, obraćajući se, kako sam pretpostavio, majci koja je sedela pored mene, izgovorio je pitanje vezano za to kada će moći da ide da se igra sa drugom decom, koristeći, sasvim prirodno i bez ikakvog oklevanja, reč “tata” umesto majčinog imena, gledajući, dok je to izgovarao, pravo u mene umesto u nju.
Za stolom je nastupila neugodna, zbunjujuća tišina, dok su ostali gosti za stolom, uključujući nekoliko rođaka koji su poznavali i mene i bivšu devojku iz starih vremena, razmenjivali zbunjene poglede, očigledno jednako iznenađeni kao i ja onim što se upravo desilo.
Bivša devojka je, sa vidljivom panikom i posramljenošću na licu, brzo pokušala da ispravi situaciju, objašnjavajući dečaku, sa nervoznim smehom, da se “zabunio” i da ja nisam njegov otac, ali je šteta već bila načinjena — dečakova spontana, nesvesna greška, kombinovana sa njenom očiglednom, ekstremnom nelagodnošću, izazvala je u meni istu onu jezivu, neizbežnu sumnju koju sam osećao dok sam, automatski, počeo da računam godine i mesece, upoređujući ih sa periodom našeg davnog raskida.
Kasnije te večeri, uspeo sam da je uhvatim nasamo, dalje od radoznalih ušiju ostalih gostiju, i direktno, sa drhtavim glasom, pitao je da li postoji mogućnost da je dečak moje biološko dete. Nakon dugog, mučnog ćutanja, konačno je, kroz suze, priznala istinu — raskinula je vezu sa mnom tako iznenada i bez objašnjenja jer je, upravo u tom periodu, saznala da je trudna, ali, iz dubokog straha kako bih reagovao s obzirom na to da smo oboje bili mladi studenti sa neizvesnom budućnošću, i iz pritiska sopstvene, izuzetno konzervativne porodice koja bi, kako je verovala, teško prihvatila vanbračnu trudnoću, odlučila je da jednostavno nestane iz mog života i sama se nosi sa situacijom, kasnije se udavši za drugog čoveka koji je, sve ovo vreme, verovao da je biološki otac deteta.
Trenutno pokušavam, uz veliku pažnju prema kompleksnosti situacije koja uključuje njenog muža i celu njihovu porodicu, da razumem kako dalje da pristupim ovom potpuno neočekivanom otkriću o postojanju sina o kome nisam znao šest godina njegovog života.
