MUŽ JE GODINAMA IŠAO NA „POSLOVNA PUTOVANJA“ — A ONDA SAM PRONAŠLA NJEGOV PASOŠ KOD KUĆE I OTKRILA GDJE JE ZAISTA ODLAZIO
Moj muž Aleksandar radio je u velikoj kompaniji i bio na prilično visokoj poziciji.
Zbog toga mi nikada nije bilo čudno što često putuje.
Njemačka, Austrija, Italija, Češka…
Gotovo svakog mjeseca postojalo je neko novo „važno poslovno putovanje“.
Bili smo u braku sedamnaest godina i nisam imala razloga da sumnjam u njega.
Uvijek bi mi se javio kada stigne.
Nekada bi poslao poruku iz hotela, nekada fotografiju večere ili aerodroma.
Zato mi ništa nije bilo neobično ni kada je jednog četvrtka rekao:
„Moram sutra u Beč. Vraćam se u ponedjeljak.“
Spakovao je kofer i rano ujutro otišao.
U subotu sam odlučila detaljno očistiti stan.
Dok sam sređivala ladicu u kojoj smo držali dokumente, između nekoliko fascikli nešto je ispalo.
Aleksandrov pasoš.
Prvo sam pomislila da je stari.
Otvorila sam ga.
Nije bio.
Bio je važeći.
A što je još važnije, znala sam da nema drugi.
Nekoliko trenutaka samo sam stajala nasred sobe.
Ako je njegov pasoš kod mene…
Gdje je onda Aleksandar?
Uzela sam telefon.
Samo nekoliko sati ranije poslao mi je poruku:
„Završili sastanak. Mrtav sam umoran. Idem u hotel.“
Nisam odgovorila.
Mogla sam ga odmah nazvati.
Nisam.
Željela sam vidjeti koliko daleko će ići sa laži.
U nedjelju mi je rekao da je sa kolegama večerao u centru Beča.
U ponedjeljak ujutro napisao je:
„Krećem prema aerodromu.“
Poslije podne pojavio se na vratima sa koferom.
Poljubio me kao da se ništa nije dogodilo.
„Kako je bilo?“ pitala sam.
„Naporno.“
Sjeo je i počeo pričati.
Let je kasnio.
Hotel nije bio naročito dobar.
Sastanak je trajao satima.
Čak mi je rekao šta je jeo u restoranu.
Čekala sam da završi.
Onda sam otišla do ladice, uzela pasoš i spustila ga pred njega.
Aleksandar je problijedio.
„Objasni mi kako si bez ovoga ušao u Austriju.“
Nije rekao ništa.
„I nemoj mi reći da imaš drugi pasoš.“
Ćutao je toliko dugo da sam već znala da ono što slijedi neće biti dobro.
„Postoji nešto što ti nisam rekao“, konačno je izgovorio.
Prva pomisao bila mi je druga žena.
„Koliko dugo je poznaješ?“
Pogledao me zbunjeno.
„Koga?“
„Ženu kod koje ideš.“
Odmahnuo je glavom.
„Ne postoji druga žena.“
Nisam mu vjerovala.
Tada je izvadio telefon.
Pokazao mi je adresu.
Bila je udaljena manje od sat vremena od naše kuće.
„Tamo sam proveo vikend.“
„Šta je tamo?“
„Kuća.“
„Čija?“
Spustio je pogled.
„Mog oca.“
Zaledila sam se.
Aleksandar mi je sedamnaest godina govorio da mu je otac umro dok je bio mlad.
Majka mu je zaista umrla nekoliko godina prije našeg upoznavanja i nikada nisam upoznala nikoga iz njegove uže porodice.
„Tvoj otac je živ?“
Klimnuo je.
Onda mi je ispričao priču koju je skrivao skoro cijelog našeg braka.
Njegov otac bio je alkoholičar.
Kada je Aleksandar imao šesnaest godina, napustio je porodicu.
Godinama nisu razgovarali.
Nakon smrti njegove majke, Aleksandar je svima govorio da nema roditelje.
A onda ga je otac prije šest godina pronašao.
Bio je bolestan, sam i gotovo nepokretan.
Aleksandar nije mogao da mu oprosti ono što je uradio njegovoj majci.
Ali nije mogao ni da ga potpuno napusti.
Pronašao mu je malu kuću van grada i plaćao ženu koja mu je pomagala.
A nekoliko puta godišnje odlazio je kod njega.
„Zašto si onda meni govorio da ideš u inostranstvo?“
Dugo je ćutao.
„Jer sam se stidio.“
„Čega?“
„Njega. Sebe. Toga što poslije svega ipak brinem o njemu.“
Bila sam bijesna.
Ne zato što je pomagao ocu.
Nego zato što me je godinama gledao u oči i lagao.
A onda sam se sjetila fotografija koje mi je slao sa navodnih putovanja.
„A fotografije iz hotela? Aerodromi?“
Priznao je da ih je čuvao sa stvarnih poslovnih putovanja i kasnije slao kada bi odlazio ocu.
Nisam mogla vjerovati koliko je pažljivo održavao cijelu priču.
„Želim da ga upoznam“, rekla sam.
Aleksandar me pogledao kao da sam rekla nešto potpuno neočekivano.
Dva dana kasnije odveo me do kuće.
Vrata nam je otvorio veoma mršav stariji čovjek sa štapom.
Čim me ugledao, znao je ko sam.
„Ti si njegova žena“, rekao je.
Klimnula sam.
Pogledao je Aleksandra, a zatim ponovo mene.
„Znači, konačno ti je rekao.“
Tada sam shvatila nešto još čudnije.
Njegov otac je svih šest godina znao da ja nemam pojma da je živ.
Prije nego što smo otišli, uhvatio me za ruku i rekao:
„Nemoj ga previše osuđivati zbog mene. On se mene nije stidio zato što sam siromašan ili bolestan. Stidio se što još uvijek voli oca kojeg bi, po svemu što sam uradio, trebalo da mrzi.“
Te riječi nisam zaboravila.
Aleksandru nisam odmah oprostila godine laganja.
Za to je trebalo vremena.
Ali od tog dana više nije bilo izmišljenih putovanja.
Kada bi išao ocu, jednostavno bi rekao:
„Idem kod njega.“
A nekoliko mjeseci kasnije počela sam ponekad odlaziti s njim.
Sve zbog jednog pasoša koji je čovjek, poslije godina pažljivo smišljenih laži, sasvim slučajno zaboravio ponijeti iz naše ladice.
