…stomaku, kao da osluškuje bebu. Naglo sam mu sklonila ruku i počela vikati. On je ustao zbunjen, a zatim iz džepa izvadio malu crnu kutijicu. Bila sam toliko potresena da nisam ni pogledala šta je unutra.
Roditelji su utrčali u sobu. Očekivala sam da stanu na moju stranu, ali majka je zaplakala, a otac sjeo kao da su mu noge otkazale. Brat je tiho rekao: „Htio sam samo provjeriti da li se čuje.” Tek tada sam primijetila tanku cjevčicu koja mu je virila iza uha.
Mjesecima je skrivao da ubrzano gubi sluh. Ljekari nisu znali hoće li terapija pomoći, a pregled zakazan za sljedeću sedmicu trebalo je da pokaže može li se gubitak zaustaviti. Najviše ga je boljelo što možda nikada neće čuti prvi plač svog sestrića ili sestrične.
U crnoj kutijici bio je mali snimač. Želio je da zabilježi otkucaje bebinog srca dok ih još može čuti. Nije znao kako da me pita, pa je pokušao napraviti iznenađenje i sve je ispalo jezivo i pogrešno. Kada sam shvatila, sram me preplavio.
Sutradan smo zajedno otišli kod moje doktorice. Dopustila mu je da preko uređaja posluša srce bebe. Brat je zatvorio oči, a niz lice su mu krenule suze. Snimio je dvadeset sekundi zvuka i rekao da mu je to najljepša muzika koju je ikada čuo.
Terapija nije potpuno sačuvala njegov sluh, ali slušni aparat mu danas mnogo pomaže. Kada se moj sin rodio, brat ga je prvi uzeo u naručje. Beba je zaplakala, a on se nasmijao i rekao: „Prepoznao sam te. Slušao sam te još dok si bio tajna ispod maminog srca.”
