…trudna.
Kada mi je to saopštila, osetio sam kako mi se svet ruši. Sedela je preko puta mene, gledala me pravo u oči i tiho izgovorila: „Ne znam šta da radim. Postoji mogućnost da je dete tvoje.”
Nisam mogao da progovorim. Moj najbolji prijatelj i njegova žena godinama su pokušavali da dobiju dete. Znao sam koliko su to želeli i koliko je on patio zbog toga.
Pitao sam je da li je sigurna, a ona je samo odmahnula glavom.
„Ne znam. Ali moramo da saznamo.”
Dani su prolazili, a mene je savest sve više mučila. Svaki put kada bih sreo prijatelja, osećao sam se kao najveći izdajnik.
A onda me je jednog dana pozvao na večeru. Bio je presrećan.
Čim sam ušao, zagrlio me je i rekao: „Brate, konačno ću postati otac! Ne možeš da zamisliš koliko sam srećan!”
U tom trenutku poželeo sam da propadnem u zemlju. Njegova žena stajala je iza njega, bleda kao krpa, izbegavajući moj pogled.
Tokom večere prijatelj je pričao o imenima za bebu, sređivanju dečije sobe i planovima za budućnost.
A onda je izgovorio nešto što me potpuno sledilo.
„Znaš, doktori su mi pre nekoliko godina rekli da gotovo sigurno ne mogu da imam decu. Ali izgleda da se čuda ipak dešavaju!”
Pogledao sam njegovu ženu. Oči su joj bile pune suza.
Te noći nisam spavao ni minut.
Nekoliko nedelja kasnije ona me je pozvala i rekla da moramo hitno da se vidimo.
Kada smo se sastali, pružila mi je kovertu sa rezultatima medicinskih analiza.
Ruke su mi drhtale dok sam je otvarao.
Ali pre nego što sam uspeo da pročitam rezultate, rekla mi je:
„Postoji još nešto što ti nisam rekla. Moj muž već zna za nas. I ono što je odlučio da uradi mnogo je strašnije od same istine…”
