„Draga moja, ako čitaš ovo pismo, znači da mene više nema i da si se konačno uselila u stan koji sam ti ostavila.
Znam da su se rođaci naljutili. Znam i da će pričati kako si me nagovorila da ti prepišem imovinu. Ali postoji nešto što oni ne znaju.
Pre dve godine, kada sam se razbolela, pozvala sam svakog od njih. Molila sam ih samo da me povremeno obiđu, donesu lekove ili provedu malo vremena sa mnom. Svi su imali izgovore.
Jedni su bili zauzeti poslom, drugi decom, a neki se nisu čak ni javili na telefon.
A ti si došla bez poziva. Kuvala si mi, vodila me kod lekara, presvlačila posteljinu i sedela pored mog kreveta kada nisam mogla da spavam.
Nikada nisi tražila ništa zauzvrat.
Zato sam odlučila da ti ostavim stan. Ali postoji još jedna stvar koju moraš da znaš.
U staroj komodi, u donjoj fioci, nalazi se mala drvena kutija. Otvori je tek kada pročitaš ovo pismo do kraja.”
Ruke su mi drhtale dok sam čitala. Otišla sam do komode i pronašla kutiju. Unutra su bile stare fotografije, jedan zlatni prsten i još jedno pismo.
Na koverti je pisalo moje ime.
Kada sam ga otvorila, pročitala sam rečenicu od koje su mi suze krenule niz lice:
„Postoji razlog zbog kojeg sam te oduvek volela kao svoje dete. Tvoja majka i ja smo čuvale jednu tajnu više od trideset godina.”
Odmah sam pozvala majku i pitala je o čemu se radi.
S druge strane telefona nastala je duga tišina.
A onda je majka zaplakala i rekla:
„Dušo, mislila sam da nikada nećeš saznati istinu o svom rođenju…”
