Pogledao me je, a zatim brzo skrenuo pogled i podigao peškir sa poda. Pružio mi ga je i mirno rekao: „Mislim da bi trebalo da se obučeš.“
Osetila sam kako mi lice gori od stida. Očekivala sam potpuno drugačiju reakciju. Pokušala sam da se nasmejem i kažem nešto duhovito, ali me je prekinuo.
„Znaš, tvoja cimerka mi je pričala koliko joj značiš. Smatra te sestrom koju nikada nije imala.“
Te reči su me pogodile jače nego bilo kakva uvreda. U tom trenutku začula sam ključ u bravi. Cimerka se vratila ranije nego što smo očekivali.
Pogledala je mene, zatim njega, pa peškir koji sam čvrsto držala oko sebe. Osmeh joj je nestao sa lica.
„Šta se ovde dogodilo?“, upitala je tihim glasom.
Pre nego što sam uspela bilo šta da izmislim, on je ustao i rekao: „Mislim da je najbolje da ti ona sama objasni.“
Nikada neću zaboraviti njen pogled. Nije bila besna. Bila je razočarana, a to je bolelo mnogo više.
Sela je na stolicu i izgovorila rečenicu zbog koje sam zanemela:
„Znaš šta je najtužnije? Ja sam danas bila u gradu da ti kupim poklon. Htela sam da te iznenadim jer sam saznala da si dobila posao za koji sam te preporučila.“
Tada sam shvatila da sam zbog ljubomore umalo izgubila jedinu osobu koja mi je iskreno želela dobro.
Ali ono što mi je rekla sledećeg jutra potpuno mi je promenilo život…
