…ušao u kancelariju i zatekao me kako brišem prašinu sa njegovog radnog stola. Zastao je na vratima, pogledao me i upitao:
„Kako se snalaziš? Je li ti teško da radiš ovaj posao?“
Spustila sam krpu i odgovorila da sam zahvalna što uopšte imam posao, jer kod kuće imam dvoje male djece koja zavise samo od mene.
Nije ništa rekao. Samo je klimnuo glavom i otišao.
Sutradan me pozvao u kancelariju. Pomislila sam da sam nešto pogriješila i da ću dobiti otkaz. Srce mi je lupalo dok sam ulazila.
„Znam kroz šta prolaziš“, rekao je. „Moja supruga mi je ispričala tvoju priču. Ali postoji nešto što ona ne zna.“
Otvorio je fioku i izvadio kovertu. Pružio mi je i rekao da je otvorim.
Unutra je bio novac, mnogo više nego što bih zaradila za nekoliko mjeseci.
„Ne mogu ovo da prihvatim“, rekla sam kroz suze.
„Nije milostinja“, odgovorio je. „Tvoj pokojni muž je prije nekoliko godina učinio nešto za mene. Nikada nisam imao priliku da mu se odužim.“
Zanijemila sam. Moj muž nikada nije spominjao da poznaje tog čovjeka.
A onda je izvadio staru fotografiju i položio je ispred mene.
Na njoj su bili moj pokojni muž i on, zagrljeni ispred bolnice.
„Da nije bilo tvog muža, moja djeca danas ne bi imala oca“, izgovorio je drhtavim glasom.
Pitala sam ga šta se dogodilo, a ono što mi je ispričao natjeralo me da zaplačem kao nikada u životu.
Ali najveće iznenađenje tek me čekalo, kada sam saznala šta je moj muž ostavio iza sebe, a da ja o tome nisam imala pojma…
