…neko me iznenada zagrlio s leđa i poljubio u vrat.
Nasmejala sam se, misleći da se moj dečko vratio, i okrenula se prema njemu. U polumraku sobe nisam primetila ništa neobično. Ista frizura, ista košulja, čak i isti parfem.
„Baš si brzo došao“, rekla sam.
On se samo nasmešio i seo pored mene.
Muzika je bila toliko glasna da smo jedva čuli jedno drugo. Posle nekoliko minuta predložio je da odemo u mirniju sobu na spratu.
Pristala sam, ne sluteći šta će se dogoditi.
Tek kasnije, kada smo ostali sami, primetila sam nešto čudno.
Na njegovoj desnoj ruci bio je mali ožiljak koji nikada ranije nisam videla.
„Odakle ti to?“, upitala sam.
On je na trenutak zastao.
„Ma, stara povreda.“
Nešto mi nije dalo mira, ali sam pomislila da umišljam.
Nedugo zatim začula sam poznat glas iz hodnika.
„Ljubavi, gde si? Tražim te već pola sata!“
U tom trenutku sledila mi se krv u žilama.
Vrata su se otvorila.
Na pragu je stajao moj dečko.
U rukama je držao dve čaše pića.
Pogledao je mene, zatim svog brata, pa ponovo mene.
Čaše su mu ispale iz ruku.
„ŠTA SE OVDE DEŠAVA?!“, povikao je.
Nisam mogla da izgovorim ni reč.
Pogledala sam čoveka pored sebe i tek tada shvatila strašnu istinu.
To nije bio moj dečko.
Bio je njegov brat blizanac.
„Ja… mislila sam da si to ti“, promucala sam kroz suze.
Moj dečko se okrenuo prema bratu.
„Jesi li joj rekao ko si?“
On je ćutao.
„PITAM TE, JESI LI JOJ REKAO?!“
„Nisam“, odgovorio je konačno.
Osetila sam kako mi se stomak okreće.
„Znao si da sam te pomešala s njim?“, upitala sam.
Spustio je pogled.
„Jesam.“
Te dve reči su me potpuno slomile.
Odjednom sam shvatila da ono što sam smatrala strašnom zabunom nije bilo slučajno s njegove strane.
Namerno me je pustio da verujem da je moj dečko.
Počela sam da plačem.
„Zašto si mi to uradio?“
Nije odgovorio.
Moj dečko je stajao potpuno nepomično. Nikada ga nisam videla tako povređenog i besnog.
„Izlazi“, rekao je bratu.
„Slušaj, mogu da objasnim…“
„REKAO SAM TI DA IZAĐEŠ!“
Kada je njegov brat napustio sobu, pokušala sam da objasnim šta se dogodilo.
„Molim te, veruj mi. Nisam znala. Mislila sam da si ti.“
Dugo me je gledao.
A onda je rekao:
„Verujem ti.“
Te reči su me iznenadile.
„Kako možeš da mi veruješ posle ovoga?“
Seo je pored mene i uhvatio me za ruku.
„Zato što poznajem svog brata. I zato što ovo nije prvi put da je pokušao da mi uništi nešto do čega mi je stalo.“
Pogledala sam ga zbunjeno.
„Kako misliš nije prvi put?“
Duboko je uzdahnuo.
„Pre tri godine isto je uradio jednoj devojci s kojom sam se viđao. Tada sam mislio da je sve nesporazum. Sada znam da nije.“
Nisam mogla da verujem šta čujem.
„I nikada mi to nisi rekao?“
„Mislio sam da se promenio. Nisam mogao da zamislim da će ponovo iskoristiti to što ličimo.“
Te noći otišla sam kući potpuno slomljena. Nisam mogla da spavam. Stalno sam se pitala kako nisam primetila razliku i zašto je neko mogao tako da zloupotrebi moje poverenje.
Sutradan mi je stigla poruka s nepoznatog broja.
„Moramo da razgovaramo. Postoji nešto što tvoj dečko ne zna o sinoćnoj večeri.“
Odmah sam shvatila ko je šalje.
Njegov brat.
Nisam želela da odgovaram, ali nekoliko minuta kasnije stigla je još jedna poruka.
„Znam da me mrziš i imaš pravo na to. Ali nisam jedini koji krije istinu.“
Pokazala sam poruke svom dečku.
Kada ih je pročitao, lice mu je prebledelo.
„Šta je bilo?“, upitala sam.
Dugo je ćutao.
A onda je izgovorio:
„Postoji nešto što sam morao da ti kažem mnogo ranije.“
Osetila sam kako mi srce ponovo ubrzano lupa.
„Šta?“
Pogledao me je pravo u oči.
„Moj brat i ja već godinama ne razgovaramo zbog jedne devojke. Ali postoji razlog zbog kojeg se on sinoć pojavio baš na toj žurki.“
„Kakav razlog?“
Spustio je pogled i tiho rekao:
„Zato što sam ga ja pozvao. Hteo sam da se pomirimo, ali nisam znao da je već smislio kako da mi se osveti. A sada moram da ti pokažem poruku koju mi je poslao pre nego što je žurka počela…“
Kada sam pročitala tu poruku, shvatila sam da je sve bilo mnogo ozbiljnije nego što sam mislila. I da čovek kojem sam verovala možda nije bio jedini koji je te večeri skrivao istinu…
