U paketu je bila moja stara sveska sa pričama. Pisala sam ih između dvije smjene, na autobuskim stanicama i u kuhinji dok bi on učio. Kada se preselio na fakultet, rekla sam mu da ih ponese i prekuca, ako nekad nađe vremena. Mislila sam da je svesku izgubio.
Uz nju je bila odštampana knjiga. Na koricama je stajalo njegovo ime. Profesor mi je objasnio da je sin dobio nagradu za zbirku priča, a da je on prepoznao jednu koju sam davno objavila u lokalnom časopisu. Pozvao me je na dodjelu da bismo razgovarali, ne sluteći da mi je sin rekao da ne dolazim.
Otvorila sam knjigu na priči o ženi koja čisti stan dok joj bolesno dijete čeka kod kuće. Bila je moja, sa samo promijenjenim imenima. U zahvalnici je pisalo da je talenat naslijedio od pokojnog oca. Njegov otac nas je napustio dok je bio mali. Nije bio ni pokojni, ni pisac.
Sin je stigao sat kasnije, nakon profesorovog poziva. Pokušao je objasniti da je priče uređivao, da ih je učinio boljim i da nikad ne bih imala hrabrosti da ih objavim. Profesor ga je mirno pitao zbog čega mu je onda bilo teško da na koricama napiše moje ime. Sin je gledao prema vratima, kao da traži izlaz iz tuđeg stana.
Rekla sam da želim ispravku autorstva i razgovor sa izdavačem. Odmah je pomenuo sramotu, stipendiju i roditelje svoje djevojke. Nisam mu prijetila. Pružila sam mu svesku i pokazala datum uz prvu priču. „Ovo sam pisala dok si spavao na mom krilu. Nisam znala da ću jednog dana morati da dokazujem da je moje.“
Profesor je pomogao da prikupimo rukopise i stare objave. Postupak ispravke još traje, a sin mi prvi put šalje poruke koje ne počinju molbom za novac. Jednom je napisao da mu je žao. Odgovorila sam da želim da mu vjerujem, ali da to mora pokazati i pred ljudima kojima je govorio da sam neobrazovana žena bez ikakvog dara. Biste li zaštitili njegovo ime ili insistirali da se javno prizna čiji su rukopisi?
