Iz torbe je izvadila malu kovertu i pružila mi je.
„Otac je svakog mjeseca ostavljao dio svoje penzije za vas“, rekla je tiho.
Zbunjen sam je pogledao. „Ali zašto? Nikada mi nije dao ni dinara.“
Žena se nasmiješila kroz suze.
„Znao je da ne biste uzeli. Zato je novac čuvao kod mene. Govorio je da ste jedini čovjek koji ga je svakog jutra dočekao osmijehom i sačekao kada je sporije hodao.“
Otvorio sam kovertu. Unutra nije bio samo novac, već i kratko pismo napisano drhtavom rukom:
„Sine, možda ti ovo nikada nisam rekao, ali posljednjih godina nisi mi bio samo vozač. Bio si razlog da svakog jutra ustanem i izađem iz kuće.“
Pogledao sam ženu i jedva izgovorio:
„Gdje je vaš otac?“
Spustila je pogled i odgovorila:
„Zato sam danas došla umjesto njega…“
