Naravno — evo nastavka:
Nisam mu odmah odgovorila. Samo sam gledala u telefon i razmišljala da li sam možda umislila da sam čula kako ulazi. Ali bila sam sigurna — vrata su se otvorila, čula sam njegove korake, čak i kako je nešto spustio na sto u hodniku.
Ustala sam iz kreveta i sišla dole. Na stolu su stajali njegovi ključevi od kuće.
Srce mi je počelo lupati. Ako je on na poslu, kako su onda ključevi ovdje?
Pozvala sam ga. Javio se odmah.
„Gdje si?“ upitala sam.
„Na poslu, gdje bih bio?“
„A tvoji ključevi?“
Nastala je tišina.
Poslije nekoliko sekundi samo je rekao:
„Ne diraj ništa. Zaključaj vrata i čekaj me.“
Tada sam začula škripu iza sebe. Vrata od podruma, koja uvijek držimo zaključana, polako su se otvarala…
