Unutra je sakrila desetine pisama, nekoliko fotografija i malu kovertu na kojoj je pisalo: „Za tebe, kada mene više ne bude.“
Ruke su mi drhtale dok sam je otvarao. U pismu je maćeha napisala da je znala da joj nije ostalo mnogo vremena i da nije željela da me opterećuje. Ali ono što je slijedilo potpuno me slomilo.
Godinama je krišom odvajala novac za mene. Nakon tatine smrti nije tražila ništa, iako je mogla. Prodala je čak i nekoliko svojih vrijednih stvari i novac stavila na štedni račun na moje ime.
Na dnu kutije bila je knjižica računa i još jedna fotografija. Na njoj smo bili tata, ona i ja, snimljeni prije mnogo godina.
Na poleđini je napisala:
„Nisam te rodila, ali sam te voljela kao svog sina. Nisam željela tvoju kuću ni novac. Željela sam samo da znam da nećeš ostati sam.“
Sjeo sam na pod i dugo plakao. Tada sam se sjetio sestrinih riječi: „Zažalićeš zbog ovoga.“
Ali nisam zažalio što sam maćehu primio u svoj dom. Zažalio sam samo što joj, dok je bila živa, nisam rekao koliko mi je značila.
