Dečko je stajao na vratima i gledao čas mene, čas osobu pored mene.
„Šta ti radiš ovdje?“ upitao je zbunjeno.
Odmah sam ustala i upalila lampu. Tada sam shvatila da pored mene uopšte nije ležao moj dečko, već njegov stariji brat! Njih dvojica su toliko ličili jedan na drugog da ih u mraku nisam razlikovala.
Propala sam u zemlju od neprijatnosti. Počela sam da objašnjavam kako sam pitala: „Željko, jesi li to ti?“ i kako mi je čovjek pored mene kroz san odgovorio da jeste.
Moj dečko se prvo namrštio, a onda pogledao brata.
„Pa zašto si joj rekao da si ja?!“
Njegov brat se potpuno razbudio, pogledao nas i rekao:
„Nisam rekao da jesam. Rekao sam: ‘Nisam’! Samo sam toliko promrmljao da očigledno nije razumjela.“
Nastala je tišina, a onda je moj dečko počeo da se smije toliko da je morao da sjedne.
Meni u tom trenutku uopšte nije bilo smiješno. Najradije bih nestala.
Najgore je tek uslijedilo za ručkom. Njegova majka je pogledala mene, pa starijeg sina i kroz smijeh rekla:
„Samo da provjerim — sada svi znamo ko je Željko?“
Od tog trenutka upoznavanje njegove porodice više nikada niko nije mogao da spomene a da se svi ne počnu smijati.
