Otvorio sam vijesti i nekoliko sekundi nisam mogao da shvatim šta gledam.
Na ekranu je bila njegova fotografija.
Isti pogled, isti osmijeh. Samo je sada bio mnogo stariji.
Ispod fotografije pisalo je da je poznati ljekar koji je prethodne noći, vraćajući se kući, naišao na saobraćajnu nesreću. Bez razmišljanja je zaustavio automobil, izvukao dvoje ljudi iz vozila i pružao im pomoć sve dok nije stigla hitna.
Ali onda sam pročitao posljednji dio teksta.
Pisalo je da je prije mnogo godina, dok je još bio student medicine, često noću vozio tim putem jer je vikendom radio kako bi mogao da plati studije.
Pogledao sam suprugu.
„To je on“, rekla je kroz suze. „Čovjek koji nas je tada povezao.“
Nismo znali kako da ga pronađemo, ali smo preko redakcije uspjeli da mu pošaljemo poruku.
Nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon.
„Kažu da me tražite“, začuo sam glas.
Ispričao sam mu ko smo.
Nastala je tišina, a onda se nasmijao.
„Sjećam vas se. Auto vam je stajao pored puta, a gospođa je bila promrzla.“
Pitao sam ga zašto tada nije uzeo novac.
Odgovorio je:
„Moj otac mi je govorio: ako možeš nekome pomoći, a ništa te ne košta, nemoj nikada proći pored njega.“
Poslije toliko godina konačno smo se sreli.
Ovog puta nisam mu ponudio novac.
Samo sam ga zagrlio i rekao:
„Jednu vožnju od prije mnogo godina mi nikada nismo zaboravili.“
A on se nasmiješio i odgovorio:
„Onda je vrijedila više nego što sam mislio.“
