Prošle nedelje zazvonio mi je telefon. Bio je on. Nisam ga čuo skoro pet godina.
Javio se kao da smo se juče rastali.
„Brate, treba mi jedna usluga.“
Pomislio sam da je opet u nekoj nevolji. Pitam ga šta se desilo, a on kaže da je kupio stan i da mu treba neko da pomogne oko selidbe. Pristao sam.
Kad sam stigao, ostao sam bez reči. Novi stan, dobar automobil ispred zgrade, skup nameštaj… Čovek se očigledno snašao u životu.
Pomagao sam mu nekoliko sati. Predveče smo seli da popijemo kafu. Tada je izvadio jednu kovertu i gurnuo je preko stola prema meni.
„Ovo je za tebe.“
Otvorim je, a unutra novac. Mnogo više nego što sam očekivao.
Kažem mu da ne razumem, a on spusti pogled.
„Znam koliko si učinio za mene. Znam i da sam ti uzimao novac iz novčanika. Sve ove godine me bilo sramota da ti se javim.“
Pokušao sam da mu vratim kovertu, ali nije hteo ni da čuje.
„Nisam te danas zvao zato što mi treba pomoć oko selidbe. Mogao sam nekoga da platim. Zvao sam te jer nisam znao kako drugačije da te dovedem ovde.“
Onda je pokazao prema jednoj sobi.
Na stolu je stajala mala kutija. Otvorio sam je, a unutra — stari ključ od mog stana, onaj koji sam mu dao kada se doselio kod mene.
Uz njega je bila cedulja:
„Hvala ti što si mi otvorio vrata kada mi ih niko drugi nije otvorio.“
Tada sam shvatio da neke stvari čovek možda može da vrati novcem, ali dobrotu koju mu pružiš kada nema ništa — pamti čitavog života.
