Medicinsko osoblje mi je reklo da je taj mladić imao kod sebe samo telefon, novčanik i nekoliko dokumenata. Policija je već pokušavala da pronađe njegovu porodicu.
Bio sam iscrpljen. Skinuo sam rukavice i sjeo u hodniku. Poslije četiri sata borbe nisam imao snage ni da govorim.
Tada je medicinska sestra prišla i tiho rekla:
„Doktore, mislim da biste ovo trebali vidjeti.“
Pružila mi je njegov novčanik. Nisam razumio zašto ga daje baš meni.
Otvorila ga je i izvadila malu, izblijedjelu fotografiju.
Kada sam je ugledao, ukočio sam se.
Na fotografiji je bila moja supruga.
Ali nije bila sama. Pored nje je stajao taj mladić, nasmijan, dok ju je držao oko ramena.
Na poleđini fotografije bila je napisana samo jedna rečenica:
„Mama, jednog dana ću pronaći čovjeka za kojeg si rekla da mi je spasio život.“
Nisam mogao da shvatim šta čitam.
Nazvao sam suprugu i rekao joj da odmah dođe u bolnicu.
Kada je stigla i ugledala mladićevu fotografiju, samo je spustila torbu na pod i počela da plače.
„Moram nešto da ti priznam“, rekla je.
„Ko je on?“ pitao sam.
Dugo me je gledala, a onda izgovorila riječi koje su mi potpuno promijenile život:
„To je moj sin. Rodila sam ga mnogo prije nego što sam upoznala tebe.“
Ali tu nije bio kraj.
Kada sam pitao zašto mi to nikada nije rekla, izvadila je iz torbe stari bolnički dokument.
Na njemu je bilo moje ime.
