Tata je zastao, pogledao me i završio rečenicu:
„Riješit ću se derišta, ali ne onako kako ti misliš.“
Maćeha se nasmiješila, a meni se u trenutku sve srušilo. Nisam mogla vjerovati da je čovjek koji me je sam odhranio spreman da izabere nju. Bez riječi sam otrčala u svoju sobu, zaključala vrata i počela da pakujem nekoliko stvari u ranac.
Nakon desetak minuta tata je pokucao.
„Spakuj sve što ti je važno. Sutra odlazimo.“
Pogledala sam ga kroz suze i pitala gdje me vodi. Tada se nasmiješio i rekao:
„Ne vodim ja tebe nigdje. Idemo nas dvoje. Ova kuća više nije mjesto za nas.“
Tek tada sam shvatila šta je mislio. Nije planirao da se odrekne mene. Odlučio je da napusti nju.
Kada joj je to saopštio, nastao je haos. Vikala je da se šalio, da će se promijeniti i da je sve rekla u ljutnji. Tata je samo mirno odgovorio:
„Dijete koje je ostalo bez majke trebalo je od tebe da dobije ljubav, a ne strah.“
Sutradan smo otišli kod bake. Nekoliko sedmica kasnije tata je pokrenuo razvod.
Najviše me iznenadilo ono što mi je priznao kasnije: već neko vrijeme je sumnjao da nešto nije u redu, ali nije znao koliko je ozbiljno. Tog dana je slučajno došao ranije kući i čuo sve.
Zagrlio me i rekao:
„Žao mi je što nisam ranije vidio kroz šta prolaziš. Od sada mi uvijek reci kada te nešto boli ili plaši.“
Tog trenutka sam prvi put poslije dugo vremena osjetila da sam ponovo sigurna.
