Dvojica su krenula za nama i nastavila da dobacuju. Ubrzala sam korak gurajući bratova kolica, ali su i oni ubrzali. Srce mi je tuklo kao ludo, a brat me je samo pogledao i tiho rekao:
„Nemoj da se plašiš. Samo nastavi.“
Jedan od njih nam je prišao i stao ispred kolica. Počeo je da se smije i ponavlja kako „takav momak“ nije za mene. Tada više nisam mogla da ćutim. Rekla sam mu da je čovjek u kolicima moj mlađi brat i da je prije nesreće bio sportista, pun života i planova.
Momak je odjednom zaćutao.
Ali drugi se i dalje smijao. U tom trenutku iza nas se pojavio stariji čovjek koji je očigledno sve posmatrao. Prišao je i mirno rekao momcima:
„Dosta. Ostavite ih na miru.“
Nekoliko prolaznika se takođe zaustavilo, pa su njih dvojica shvatila da više nisu tako hrabri. Okrenuli su se i otišli.
Mislila sam da je tu kraj, ali onda sam pogledala brata. Spustio je glavu i vidjela sam da mu niz obraz ide suza.
„Žao mi je što zbog mene moraš ovo da slušaš“, rekao je.
Te riječi su me slomile. Čučnula sam pored njega i zagrlila ga.
„Nikada više nemoj to da kažeš. Ti nisi teret. Ti si moj brat i ja bih te izabrala svaki put.“
Stariji čovjek koji nam je pomogao samo se nasmiješio i rekao nešto što ni danas nisam zaboravila:
„Čovjeka ne određuje to može li hodati, nego kako se ponaša prema drugima.“
Brat se tada prvi put tog dana nasmijao. Nastavili smo šetnju, a ono što je počelo kao jedan od najružnijih trenutaka tog dana završilo se podsjetnikom koliko malo treba da neko stane na stranu drugog čovjeka.
