Prvo je ostao bez čovjeka kojem je najviše vjerovao. Poslovni partner s kojim je godinama radio nestao je preko noći, a zajedno s njim i veliki dio novca.
Nedugo zatim propao mu je posao. Vikendicu je prodao, pa jedan automobil, pa drugi. Ljudi koji su nekada sjedili oko njegovog stola počeli su da prelaze na drugu stranu ulice kada ga vide.
Ali to nije bilo ono najgore.
Jednog jutra pred njegovom kućom pojavila su se dva automobila. Izašli su ljudi koje niko iz ulice nije poznavao. Ušli su unutra, a nekoliko sati kasnije on je izašao potpuno blijed.
Tek poslije smo saznali da se godinama vodila istraga o stvarima koje su se dogodile tokom rata. Neko je konačno odlučio da progovori, a njegovo ime našlo se među onima koji su pomenuti.
Tada su stare priče iz komšiluka odjednom prestale biti samo „rekla-kazala“.
Više ga nisam često viđao. Kuća mu je ostala gotovo prazna, kapija zaključana, a čovjek koji je nekada hodao ulicom kao da mu niko ništa ne može sada je izlazio samo povremeno.
Jednog dana sreli smo se ispred prodavnice.
Pogledao me i rekao:
„Znaš šta je najgore? Čovjek može pobjeći od ljudi, ali ne može od onoga čega se sam sjeća.“
Nisam ga ništa pitao.
Samo sam nastavio svojim putem.
Jer neke stvari ne treba pretvarati u komšijske priče. Ako je neko počinio zločin, o tome ne treba da presuđuje ulica, nego dokazi i sud.
