„Možete li me prvo odvesti na jednu adresu? Nije usput, ali večeras mi se ne žuri.“ Dala mi je presavijen papir. Na njemu su bile tri ulice i, na dnu, adresa doma za stare. Rekao sam da možemo redom, kako god njoj odgovara.
Pred prvom kućom zamolila me je da usporim. Tu je, rekla je, živela kao devojka. Iza prozora je neko upravo spuštao roletnu. Nasmejala se i pokazala sprat na kojem je njena majka držala saksije. „Uvek je tvrdila da će se udati za čoveka koji neće gaziti njeno cveće. Onda je upoznala mog oca, baštovana.“
Kod zatvorenog bioskopa dugo je ćutala. Tamo ju je muž prvi put poljubio. Umro je pre osam godina, a ona je do tog jutra živela u njihovoj kući. Prodala ju je jer više nije mogla sama uz stepenice. Poslednju noć provela je u hotelu; nije mogla da spava među kutijama, gledajući prazna mesta na zidovima.
Pitao sam da li je neko čeka. Rekla je da ima sina u Kanadi i da će je pozvati čim stigne. Zatim je iz torbe izvadila fotografiju mladića u taksiju. „Moj muž je vozio trideset sedam godina. Uvek je govorio da se čovek najbolje upozna po tome kako se ponaša prema nekome koga više nikad neće videti.“
Kad smo stigli, nisam uspeo odmah da izgovorim cenu. Ugasio sam naplatu i rekao da je ova vožnja moja. Odmahnula je glavom i spustila novac na sedište. „Ne sažaljevajte me, mladiću. Samo mi pomozite sa koferom.“ Unutra nas je dočekala radnica koja ju je oslovila imenom. Tek tada sam video koliko je čvrsto stezala dršku torbe.
Na izlazu me je pitala radim li nedeljom. Pomislio sam da joj treba prevoz lekaru. „Ima jedan park koji večeras nismo obišli“, rekla je. Dao sam joj broj. Sledeće nedelje vozio sam je tamo, a kafu smo popili na klupi jer je želela da mi pokaže gde je njen muž prosio. Od tada me zove jednom mesečno. U imeniku je sačuvana kao gospođa Margaret, ali kad zazvoni telefon, moja deca već pitaju: „Tata, ideš li kod bake iz taksija?“
