…moje prste dočekati tvrda ivica medicinskog pomagala. Trgla se čim je videla moje lice i povukla bluzu naniže. „Zato nisam htela“, rekla je tiho. U glavi sam imao deset pogrešnih pitanja, a nijedno nisam uspeo da izgovorim. Samo sam sklonio ruku i odmakao se dovoljno da može da ustane ako želi.
Objasnila mi je da posle operacije ima stomu. Govorila je brzo, kao da čita napamet odbranu koju je mnogo puta pripremala. Rekla je da će razumeti ako ne želim više da je viđam. To me je najviše pogodilo: već je posezala za torbom, iako joj još ništa nisam odgovorio.
Zamolio sam je da ostane, ako joj je prijatno. Priznao sam da sam se iznenadio jer nisam znao šta dodirujem, a ne zato što mi se zgadila. Nisam pokušavao da budem duhovit niti da umanjim ono kroz šta prolazi. Pitao sam je samo da li želi da pričamo ili da skuvam čaj.
Sela je na kraj kauča. Prethodni dečko joj je posle operacije govorio da mu treba vremena, a onda prestao da se javlja. Jednoj drugarici je kasnije ispričao intimne detalje koje je saznao od nje. Otad joj obećanja da je neko „drugačiji“ nisu značila mnogo. Slušao sam je i prepoznavao koliko sam njen oprez pogrešno tumačio kao odbijanje mene.
Te večeri nismo pokušavali ništa više. Jeli smo večeru koju sam podgrejao dva puta i gledali film koji nijedno nije pratilo. Kad je krenula kući, pitala me je da li mi je pokvarila veče. Rekao sam da mi je žao što je pola godine mislila da mora unapred da se izvini za svoje telo.
Sutradan sam joj poslao poruku da pitam kako je i da li želi u šetnju. Odgovorila je tek popodne. Kasnije mi je priznala da je čekala da vidi hoću li nestati. Nisam je požurivao da ponovo dođe kod mene, niti sam njenu priču podelio s bilo kim. O tome je ona odlučivala.
Mesecima kasnije, dok smo pakovali stvari za prvo zajedničko putovanje, ostavila je svoja pomagala na krevetu i otišla po četkicu. Sitnica koju verovatno niko drugi ne bi primetio. Ja jesam. Ranije ih je uvek skrivala pre nego što me pusti u sobu. Ovog puta me je samo zamolila da joj dodam još jednu majicu.
