„Nisam ti rekao istinu do kraja. Ja želim da odem.“ Izgovorio je to mirno, gledajući me pravo u oči. Ostala sam sa šoljom između dlanova, iako se čaj odavno ohladio. Nedeljama sam birala reči da ga ne povredim podsećanjem na ono što je uradio, a on je za to vreme smišljao kako da napusti kuću.
Pitala sam ga zašto je prihvatio moj oproštaj ako nije želeo da ostane. Slegnuo je ramenima. „Mislio sam da će biti lakše ako se prvo smiriš.“ Ta rečenica zabolela me je više od priznanja prevare. Moju borbu da sačuvam brak posmatrao je kao neprijatnost koju treba sačekati.
Te noći nisam vikala. Izvadila sam njegovu putnu torbu i spustila je pored ormara. Rekla sam mu da ćemo o deci razgovarati ujutru, zajedno, bez optuživanja i izmišljanja službenih putovanja. Prvi put je delovao zatečeno. Pitao me je zar neću pokušati da ga zaustavim.
Dugo sam stajala u hodniku nakon što je otišao. Onda sam ušla u dečju sobu da pokupim odeću sa poda. Ćerka nije spavala. Pomerila se i napravila mi mesto, kao nekad kad se plašila grmljavine. „Mama, hoćeš li sad prestati da plačeš u kupatilu?“ prošaputala je. Mislila sam da sam sve dobro sakrila.
Narednih nedelja bilo je teže nego što sam priznavala ljudima. Zaboravljala sam da kupim hleb, budila se pre alarma, nekoliko puta otkucala poruku njemu pa je obrisala. Sestra je dolazila utorkom da večeramo. Nisam odmah postala snažna. Samo sam polako prestajala da čekam zvuk njegovog ključa.
Posle tri meseca javio se da je pogrešio. Veza zbog koje je otišao već se raspala. Stajao je pred vratima s cvećem i govorio kako sada razume šta je imao. Saslušala sam ga, ali nisam posegnula za buketom. Dogovorili smo kada će doći po decu.
Kad sam zatvorila vrata, ruke su mi drhtale. Ćerka je iz kuhinje pitala da li ćemo praviti palačinke. Odgovorila sam da hoćemo i otvorila prozor da izađe miris zagorelog mleka. Te večeri nismo razgovarali o njemu. Imali smo sasvim običnu večeru, i prvi put mi je upravo to bilo dovoljno.
