Kada sam ga pitala zašto se to dešava i da li je problem u meni, samo me je pogledao i rekao da nema nikakve veze sa mnom. Rekao je da mu se dopadam, da ga privlačim i da uživa kada smo zajedno, ali da jednostavno nema potrebu za odnosima toliko često kao ja. Objasnio mi je da je oduvek bio takav i da mu je nekoliko puta mesečno sasvim dovoljno.
Pokušala sam to da prihvatim, jer nam je u svim drugim stvarima zaista lepo. Pažljiv je prema meni, poštuje me, često provodimo vreme zajedno i nikada mi nije dao razlog da sumnjam da postoji druga žena. Ali što više vremena prolazi, sve više osećam da mi nešto nedostaje.
Najviše me zbunjuje to što, kada imamo odnose, deluje kao da zaista uživa. Bliski smo, nežan je prema meni i ništa ne ukazuje na to da mu nije lepo. Ipak, ponekad se jednostavno zaustavi i kaže da ne može da završi. U početku nisam tome pridavala veliki značaj, ali sada se to ponavlja dovoljno često da sam počela da razmišljam o tome.
Pitala sam ga da li je umoran, pod stresom ili postoji nešto o čemu mu je neprijatno da razgovara. On tvrdi da nije ništa od toga i govori mi da prestanem da tražim problem tamo gde ga nema. Kaže da različiti ljudi jednostavno imaju različite potrebe.
Razumem šta želi da kaže, ali mene najviše plaši pitanje šta će biti za nekoliko godina. Ako već nakon sedam meseci veze imamo toliko različite potrebe, da li će ta razlika vremenom postati još veća? Ne želim da ga pritiskam niti da se oseća kao da nešto mora da radi zbog mene, ali isto tako ne želim ni da stalno potiskujem svoje potrebe.
Volim vreme koje provodimo zajedno i ne bih želela da izgubim dobru vezu zbog jedne stvari. Ali počinjem da shvatam da ta „jedna stvar“ za mene ipak nije toliko mala. Ne znam da li treba da budem strpljiva i prihvatim da smo jednostavno različiti ili je ovo znak da dugoročno možda nismo toliko kompatibilni koliko sam mislila.
