Prije osam godina prepisala sam svoju kuću na kćerku. Nisam željela čekati starost i ostavinske rasprave. Rekla sam joj samo jedno:
„Dok sam živa, želim da ovo ostane naš porodični dom.“
Obećala mi je da kuću nikada neće prodati.
Prije nekoliko dana nazvala me i rekla da moramo razgovarati.
Došla je sa mužem, sjela preko puta mene i bez mnogo okolišanja rekla:
„Mama, odlučili smo prodati kuću.“
Mislila sam da se šali.
Pitala sam je gdje bih onda ja živjela.
Spustila je pogled i rekla:
„Našli smo ti mali stan. Biće ti lakše tamo.“
Nisam mogla vjerovati da o mom životu već odlučuju bez mene.
Te noći nisam spavala.
Sljedećeg jutra zazvonio je telefon. Zvao me čovjek kojeg nikada ranije nisam upoznala.
Predstavio se i rekao:
„Gospođo, ja treba da kupim vašu kuću. Ali mislim da biste prije potpisivanja trebali znati nešto.“
Zatim mi je rekao cijenu koju je moja kćerka njemu navodno tražila.
Bila je gotovo dvostruko veća od iznosa koji je meni rekla da će dobiti za kuću.
Ali to nije bilo najgore.
„Postoji još jedan papir koji mi je vaš zet pokazao“, rekao je.
Kada mi je objasnio šta na njemu piše, odmah sam pozvala kćerku.
Ovoga puta nisam je pitala zašto prodaje kuću.
Pitala sam je samo:
„Koliko dugo ste planirali da ovo uradite iza mojih leđa?“
Na drugoj strani nastala je potpuna tišina…
