Kum, čovek koji nam je bio kum na venčanju pre gotovo četrdeset godina i koji je kasnije krstio oboje naše dece, bio je neko koga smo smatrali gotovo članom uže porodice.
Pre otprilike osam godina, kum me je ubedio da bi bilo finansijski mudro da mu poverim značajan deo svoje penzione ušteđevine, tvrdeći da ima “siguran, mnogo unosniji način” da uloži taj novac kroz poslovne veze, uveravajući me da mogu “potpuno da mu verujem, kao rođenom bratu”.
Poverovala sam mu, i predala sam mu značajan deo svoje ušteđevine. Tokom prvih nekoliko godina, redovno je donosio manje, ali dosledne sume novca koje je opisivao kao “prinose”, praksa koja je učvrstila moje poverenje.
Prošlog meseca, suočena sa potrebom za značajnijim iznosom zbog planiranog operativnog zahvata, pokušala sam da kontaktiram kuma. Njegov telefon je bio isključen. Kad sam otišla do njegove kuće, zatekla sam praznu, već iznajmljenu nekretninu — nove stanari su rekli da se prethodni vlasnik iznenada odselio u drugu državu pre dve nedelje.
Kontaktirala sam policiju i angažovala advokata, koji je otkrio da kum nije zapravo ulagao moj novac u legitimne investicije, nego je koristio deo mojih sredstava, kombinovan sa sličnim sredstvima od još nekoliko žrtava, za sopstvene potrebe, dok su povremene isplate “prinosa” bile jednostavno delovi mog sopstvenog novca, vraćani da bi održali iluziju legitimnog aranžmana.
Trenutno, zajedno sa drugim žrtvama ove prevare, vodimo pravnu bitku da povratimo bar deo sredstava, dok se duboko borim sa osećajem izdaje od strane čoveka kome sam, na osnovu četiri decenije prijateljstva, poverovala potpuno.
