Brat i ja nismo razgovarali niti smo bili u bilo kakvom kontaktu punih petnaest godina, otkad se, u svojim ranim dvadesetim godinama, posvađao sa mnom i roditeljima oko niza akumuliranih porodičnih nesuglasica koje su, tokom vremena, prerasle u ozbiljan, konačni razdor, nakon čega se preselio u udaljeni grad i potpuno prekinuo svaki oblik komunikacije, čak i blokirajući nas na svim društvenim mrežama, ostavljajući nas bez ikakvog načina da saznamo bilo šta o njegovom životu tokom svih tih godina.
Otac, koji je duboko patio zbog ovog razdora sa sinom tokom preostalih godina svog života, preminuo je pre otprilike godinu dana, i, uprkos mojim pokušajima da nekako pronađem način da obavestim brata o očevoj smrti kroz zajedničke poznanike, nikad nisam uspeo da dobijem bilo kakvu potvrdu da je vest uopšte do njega stigla, niti se pojavio na sahrani.
Prošlog meseca, potpuno neočekivano, primio sam telefonski poziv sa nepoznatog broja, koji se, kad sam se javio, ispostavio kao brat, prvi put nakon punih petnaest godina potpune tišine. Njegov glas, iako promenjen godinama koje su prošle, bio je odmah prepoznatljiv, i, na moje veliko iznenađenje, govorio je toplim, prijateljskim, gotovo nostalgičnim tonom, kao da nikad nismo prekinuli kontakt, pitajući me kako sam, kako je moja porodica, čak se raspitujući, sa naizgled iskrenom brigom, o mom zdravlju i o mojoj deci koju nikad nije upoznao.
Bio sam istovremeno šokiran i, priznajem, dirnut ovim iznenadnim, toplim pristupom nakon toliko godina tišine, dozvoljavajući sebi da se za trenutak ponadam da ovaj poziv predstavlja iskren pokušaj pomirenja i obnove porodičnih veza koje smo, tokom godina, izgubili.
Međutim, kako je razgovor napredovao, primetio sam da, gotovo neprimetno, ali sa jasnom namerom, počinje da usmerava pitanja prema drugačijoj temi, pitajući, sa naizgled uzgrednim tonom, da li sam “možda upoznat” sa detaljima polise životnog osiguranja koju je, prema njegovim rečima, naš pokojni otac navodno imao, polise za koju je čuo od “nekog dalekog poznanika” da bi mogla biti od “značajne vrednosti”.
Osećao sam kako mi srce lagano pada dok sam shvatao da je pravi, jedini konkretan motiv iza ovog iznenadnog, nakon petnaest godina tišine, “brižnog” poziva zapravo bio vezan isključivo za materijalnu korist od potencijalnog osiguranja, a ne za bilo kakvu iskrenu želju da se ponovo poveže sa mnom kao bratom ili da nadoknadi izgubljeno vreme sa porodicom koju je napustio.
Pitao sam ga direktno da li je razlog njegovog poziva zaista taj, i, nakon kratkog, neugodnog ćutanja, priznao je, sa nešto manje entuzijazma nego što je pokazivao ranije u razgovoru, da je zaista čuo, kroz neke poslovne veze koje je razvio u svom novom gradu, informaciju o postojanju te polise, i da je, s obzirom na to da se nalazi u trenutnoj finansijskoj krizi, hteo da proveri da li postoji mogućnost da nasledi deo tih sredstava.
Bio sam duboko razočaran, otkrivajući da je jedini kontakt koji sam dobio od brata nakon petnaest godina potpune tišine bio motivisan isključivo materijalnim interesom, a ne bilo kakvom iskrenom željom za pomirenjem ili obnovom porodičnih veza. Objasnio sam mu da, koliko znam, otac nije imao nikakvu značajnu polisu osiguranja, i da, ako je zaista zainteresovan za ponovno povezivanje sa porodicom, to treba da bude zasnovano na iskrenoj želji za odnosom, a ne na potencijalnoj materijalnoj koristi.
Razgovor se završio hladno, sa bratom koji je, čim je shvatio da nema materijalne koristi od nastavka komunikacije, brzo izgubio interesovanje za dalji razgovor, ostavljajući me sa bolnim, potvrđenim osećajem da je, nažalost, jedini razlog zašto se ponovo javio nakon petnaest godina bio isključivo vezan za novac, umesto za bilo kakvu iskrenu, dugo očekivanu želju da ponovo postane deo naše porodice.
