„Komšija, reci mi iskreno, koliko sam ti dužan za svih ovih 12 godina što si mi čuvao kuću?“
Nasmejao sam se i odmahnuo rukom.
„Ma kakvi novci, komšija! Nismo mi stranci. Čuvao sam ti kuću kao svoju, a nisam to radio zbog para.“
On me pogleda ozbiljno, spusti šoljicu kafe na sto i reče:
„Znaš li ti koliko danas košta pošten čovek? Ja sam svih ovih godina znao da je moja kuća u sigurnim rukama. Nikada me nisi pozvao da se požališ, nikada ništa nisi tražio. A ja sam dobro znao koliko si vremena i truda uložio.“
Pomalo mi je bilo neprijatno. Rekao sam mu da ne preteruje i da bih isto učinio ponovo.
Tada je ustao, otišao do svoje torbe i izvadio jednu žutu kovertu.
„E, baš zato sam odlučio nešto što će te iznenaditi. Ovo sam pripremio još pre nego što sam krenuo kući.“
Pružio mi je kovertu. Otvorio sam je i ugledao dokumenta. Kada sam pročitao šta na njima piše, ruke su počele da mi drhte.
Komšija je odlučio da mi pokloni kuću koju sam čuvao punih 12 godina!
„Moja deca su odavno stvorila svoje živote u inostranstvu. Nemaju nameru da se vraćaju. A ti si dokazao da ovu kuću voliš više nego mnogi koji bi je nasledili. Želim da ostane nekome ko je poštuje.“
Nisam znao šta da kažem. Oči su mi se napunile suzama.
„Komšija, ja ovo ne mogu da prihvatim. Nisam ti pomagao zbog toga.“
On me potapša po ramenu i odgovori:
„Znam. I upravo zato želim da je dobiješ.“
Tog dana sam shvatio nešto što nikada neću zaboraviti: dobrota možda ne bude nagrađena odmah, ali iskreno dobro delo nikada ne gubi svoju vrednost.
A ja sam, posle 12 godina, dobio mnogo više od kuće. Dobio sam dokaz da još postoje ljudi koji umeju da cene poštenje i prijateljstvo.
