A onda sam jednog dana, dok smo svi bili na porodičnom ručku, namerno ostala sama u kuhinji. Znala sam da će on doći za mnom. I zaista, nekoliko trenutaka kasnije pojavio se na vratima.
Pogledala sam ga pravo u oči i tiho ga upitala: „Zašto me stalno gledaš tako?“
U trenutku je prebledeo. Nije očekivao da ću ga to pitati. Nekoliko sekundi je ćutao, a onda spustio pogled i rekao: „Zato što me podsećaš na nekoga koga sam davno izgubio.“
Te reči su me potpuno zbunile. Očekivala sam sasvim drugačiji odgovor.
Pitala sam ga na koga misli, ali on je samo odmahnuo glavom i zamolio me da nikome ništa ne govorim.
Te večeri nisam mogla da zaspim. Stalno sam razmišljala o njegovim rečima. Sutradan sam odlučila da razgovaram sa ćerkom, ali pre nego što sam uspela bilo šta da kažem, ona mi je pružila telefon.
„Mama, moraš nešto da vidiš. Pronašla sam ovo u njegovim starim porukama.“
Kada sam pročitala prve tri rečenice, ruke su počele da mi drhte. Shvatila sam da njegov pogled nije bio ono što sam mislila.
A kada mi je ćerka otkrila kome su te poruke bile upućene, ostala sam bez reči. Jer osoba čije se ime pojavilo na ekranu bila je…
